Blizu, bliže

Izgleda da je vekovno neprijateljstvo između Srba i vode dostiglo vrhunac – na nas su se okomili svi - i Dunav i Tisa i Tamiš i Sava. Ako se pomame Topčiderka i kanalizacija, gotovi smo. O ovim katastrofalnim poplavama, predsednik vlade nije našao za shodno da kaže ni reč. On negde u tišini saoseća sa svakom poplavlenom njivom i svakom tarabom koja je, kao što znamo, starija od Amerike. A kada se duboko saoseća, onda nema razlike između patiti i gledati kako neko drugi pati. Dakle, sve je u redu - mada i nije. Čovek koji se lažno predstavlja kao predsednik vlade jedne demokratske, evropske i nadasve uredjene države, morao bi da povodom ovakve katastrofe izusti koji slog. Makar onoliko koliko je promucao Širaku, citiram: mi smo sve bliže i bliže, vrlo blizu ispunjenja obaveza prema Hagu.

Predsednik države Tadić je izašao na neki nasip i pozvao građane da se uključe u borbu protiv poplava. Predsednik vlade to nije učinio, jer veruje da je država spremna da odgovori na bilo koji izazov, a drugo, on nikada ne govori o građanima, nego samo o Narodu. A nedostojno je da se Narod poziva da tegli đžakove sa peskom, Narod se može pozivati samo na gazimestane i parastose nacionalnim junacima. Da bi se Koštunica oglasio povodom obične vodurine, morale bi da se otvore ustave nebeske i nastane potop. E, onda bi nam on pročitao spisak Srba izabranih da uđu u Nojevu barku.

Kažu da Kafkinog Posejdona strašno nervira što ga svi zamišljaju kako trozupcem udara po morskim talasima. Njegov radni sto je, u stvari, duboko pod zemljom. Tamo on provodi dane i noći u crtanju mapa i dijagrama konačne poplave. Kafkinom Posejdonu, kao i ovom našem, sve je dosadnije i on jedva čeka smak sveta. Tek tada će isplivati iz talasa i pogledati veliku vodu bez kraja. Tek tada će biti srećan čovek.

A možda je razlog što nam se predsednik vlade nije obratio za pomoć u postavljanju džakova, to što mu sa ovim poplavama ništa nije jasno. Pa i nije, ni ja ne mogu da povežem u celinu sve izvestaje sa terena raznoraznih štabova. Nije jasno ni kada stiže najveći talas, ni koliko ih uopšte ima. Onda jedni kažu - ako dune severni vetar, gotovi smo, drugi tvrde da je Dunav najopasniji baš kada počne da opada. Samo čekam da se neko popne na nasip i uzvikne - eureka, Dunav je počeo da teče uzvodno.

Velja Ilić je smiren, ali ljut. Kaže da ništa ne brinemo, da ova vlada nikoga neće ostaviti bez krova nad glavom, a onda preti strogim kaznama onima koji budu gradili kuće pored reka i na klizištima. Ko bude gradio na tim mestima, sam će biti kriv i Veljina vlada mu neće priteći u pomoć. Posle rata u Indokini, Pentagon je odbio da dostavi mape minskih polja timovima za deaktiviranje mina. Predstavnik Pentagona je objasnio da ljudi jednostavno ne treba da žive u tim krajevima. Sve one koji su poginuli od nagaznih mina nazvao je – ljudima prokletim svojom lokacijom.

MUP nam još uvek nije objasnio razloge privođenja predsednika Trgovinskog suda i jos nekolicine ljudi. Ministar Jočić se negde zagubio, pa ulogu v.d. ministra policije obavlja Mlađan Dinkić. On nam je objasnio celu operaciju - i koliko je trajala i da je pohvatao sam vrh stečajne mafije, najgore od Maja i Inka do danas, koja nas je pokrala za nekoliko desetina miliona evra. Ti pokradeni evri stvarno bole, ali koliko sam ja mogla da saberem, to je još uvek manje od štete koju je napravio samo jedan Dinkićev saradnik, Davinić, sa onim satelitom.

U Dinkićevoj optužnici postoji jedan zanimljiv dodatak; obavešteni smo o kumovima i rodbini nekolicine uhapšenih, možda u nadi da će neko zapitati – a ko je brat Gorana Kljajevića.

Ministar pravde, Stojković, nastavlja da se veseli svaki put kada mu uhapse nekog sudiju. On to izgleda smatra nekom svojom zaslugom. Umesto da ponudi ostavku, on se nada da će jednom, ako bude sreće, sve sudije završiti u zatvoru. Onda će on svečano proglasiti Srbiju najpravnijom državom. Kao pravna zaštita, građanima će ostati Stojković i bog pravde, onaj kome se molimo u našoj novoj himni.