Sudski proces kao skupštinska rasprava

Pre nego što donese presudu po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije i Crne Gore za genocid – ili se proglasi nenadležnim – Međunarodni sud pravde u Hagu iza sebe će imati 60 godina rada i još mnogo dužu istoriju pokušaja.

Naime, poslednji ruski car Nikolaj II predložio je ostalim velikim silama da se sporovi u svetu ne rešavaju više ratovima, već da se osnuje svetski sud, koji bi rešavao sporove među državama. Tako su predstavnici 24 zemlje sveta, na nivou ministara inostranih poslova dva puta u Hagu razmatrali zajednički predlog Rusije, Francuske i Engleske. Kao rezultat tih konferencija nastao je Stalni haški sud ili Stalni sud za arbitražu. Taj sud nije uspeo da spreči izbijanje Prvog svetskog rata.

Posle rata, na inicijativu Društva naroda, sud je ponovo počeo da radi, ali ni tada nije uspeo da zaustavi izbijanje Drugog svetskog rata. Pod okriljem Ujedinjenih nacija, 1946. godine je osnovan sud koji je konačno počeo da radi i sudi državama. To je današnji Međunarodni sud pravde, pred kojim se vode sporovi između Mađarske i Slovačke, Gvineje i Konga, Hrvatske protiv SCG, Nikaragve protiv Hondurasa, Nikaragve protiv Kolumbije, Konga protiv Francuske, Malezije i Singapura, Rumunije i Ukrajine, i Kostarike i Nikaragve.

Poznavaoci međunarodnog prava – koji ovaj sud smatraju mnogo ozbiljnijim od Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (koji je počeo sa radom 1996. godine i iz kojeg se povuklo nekoliko sudija koji su se žalili da su „morali da rade sa neiskusnim sudijama koji su u Hag došli sa diplomatskih, akademskih i političkih mesta”) i Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu (1994.) – ipak podsećaju da ni Međunarodni sud pravde nije lišen procesnog lutanja.

Kada 14 sudija najvišeg svetskog suda i dvojica ad hok sudija, koje su imenovale bosanska i srpska strana u sporu, budu seli da većaju, pitanje je koliko će im koristiti svedočenja koja su izvesno vreme čak bila pod embargom za objavljivanje, kako ne bi uticala na buduće svedoke.

Naime, eksperti za međunarodno pravo, koji su pratili proces povodom tužbe BiH protiv SCG za genocid, tvrde da su svedočenja koja su se mogla čuti (a to je prvi slučaj da se na suđenju pojavljuju svedoci, i to od sredine osamdesetih godina) – bila „gotovo beskorisna” i da sudijama uopšte nisu olakšala posao. Oni procenjuju da će sudska odluka, čije donošenje nije vremenski određeno, najmanje zavisiti od svedočenja svedoka bošnjačke i srpske strane u sporu.

Bosanski zastupnici tužbe su tvrdili da je SR Jugoslavija (čiji je SCG sukcesor) sprovodila plansko i sistematsko ubijanje Muslimana, a paralelno sa etničkim čišćenjem nesrpskog stanovništva, kako je rekao američki ekspert za Otomansko kulturno nasleđe Andraš Ridlmajer, „sistematski je i namerno transformisan i kulturni pejzaž Bosne, tako što je očišćen od minareta i zvonika katoličkih crkava”.

Srpski argumenti su, u najkraćem, glasili da je u BiH vođen građanski rat za teritorije u kojem su učestvovale tri strane, da je zločina bilo na svim stranama, da Beograd nije imao nikakvu kontrolu nad bosanskim Srbima, Republikom Srpskom i njenom vojskom, pa da otuda ne može da snosi odgovornost ni za eventualni genocid, ukoliko je do njega uopšte došlo.

Dok su pravni zastupnici Sarajeva Republiku Srpsku opisivali kao „vazala”, „marionetu”, „surogat” i „kreaturu Beograda”, pravni zastupnici Beograda su tvrdili da je bosanska strana „na vreme shvatila da se u ratnom sukobu treba predstaviti kao nevina žrtva”.

Zanimljivo je da je srpska strana u nastojanju da ospori navode bosanske da je u ratu stradalo 170.000 – 250.000 ljudi, angažovala francuskog demografskog eksperta Žan-Pol Sardona. On je, međutim, kao „do sada najozbiljnije istraživanje” o broju žrtava uzeo podatke demografskog eksperta Eve Tabo, koja je opet za potrebe haškog tužilaštva u slučaju „Milošević” dokazivala genocidne namere Srba. Doduše, on je imao zamerke na uzorak i metode njenog istraživanja, čiji je rezultat da je bilo 102.000 žrtava.

Žan-Pol Sardonu su zastupnici BiH u unakrsnom ispitivanju ukazali na njegov članak iz 2001. godine, u kojem je naveo da je u ratu u BiH stradalo 200.000 – 300.000 ljudi. Francuski ekspert je na to odgovorio: „Tačno je da sam to napisao, ali je to bila greška”.

Tokom svedočenja dokazivalo se u kolikoj meri se Milošević nije slagao sa rukovodstvom bosanskih Srba, potezala se i tvrdnja lorda Ovena koji je napisao da su „lideri bosanskih Srba bili veći nacionalisti od Miloševića”, kao i da se Milošević i Karadžić nisu slagali jer su „obojica želeli da budu vođe Srba”. Usput je srpska strana neočekivano ostala bez „ključnog svedoka”, bivšeg predsednika SRJ Zorana Lilića, koji nije hteo da svedoči bez Tadićevog i Koštuničinog odobrenja.

Bosanska strana je, pak, angažovala britanskog generala Ričarda Daneta, koga je više preporučilo to što je svedočio na suđenju generalu Radislavu Krstiću optuženom za pomaganje u genocidu u Srebrenici pred Haškim krivičnim tribunalom, nego dužina službovanja u britanskim snagama Unprofora u BiH. On je tvrdio da je Vojska Republike Srpske „u izvesnom stepenu delovala samostalno”, ali je u operativnom smislu bila „agent” koji je delovao na ostvarivanju „opšteg cilja” definisanog u Beogradu.

Da nije sve izrečeno pred sudom koji sudi državama, izgledalo bi kao skupštinska rasprava.