Stočarstvo, siromaštvo i policijske barake

Preševska dolina izmedju Makedonije i Kosova je primer takvog područja. Još na samom ulasku dok se krećete južno od Vranja možete da primetite sprženi krajolik, nisku vegataciju, vodoleže, utrine koje se pružaju od malih zatvorenih sela ka brdima.

Ekipa Znanja na poklon - TB92 je posetila selo Reljine. Dočekali su nas domaćini Trajko Stanimirović, Jordanov Simeon. Zatekli smo tu i njihove susede Jakupa Mustafu i njegovog brata. Ljudi su ovde isprva malo nepoverljivi ali brzo se otvore. Trajko i Simeon imaju trenutno oko 300 ovaca a želeli bi da taj broj prošire na 800 uz pomoć Ministarstva poljoprivrede. To će dosta značiti za selo. U čuvanju ovaca će im pomoći Jukup– koji sam trenutno ima 50 ovaca i par krava.

Sela su u Preševskoj dolini (i Reljine) orijentalnog tipa. Zbijena, uskih, neuredjenih ulica – blatnjavih. Već na prvi pogled možete da primetite razlike i ekstreme. Većina kuća je u veoma lošem stanju, neodržavana, zapuštena – još uvek ima i onih gradjenih od blata. S druge strane ima i dosta novih kuća čiji ih vlasnici sigurno nisu izgradili zahvaljujući poljoprivredi. Kuće Albanaca su uglavnom opasane visokim zidovima, Srpske mnogo redje.

Zemljište je veoma loše, mestimično možete da primetite, čak i površinski delove crvene zemlje, zbijene. Nekada se ovde dosta gajio duvan koji je preradjivala industrija Duvana u Vranju – medjutim , transformacija , tranzicija je učinila svoje i duvana mahom više nema.

Ljudi se ovde bave stočarstvom, ali na najprimitivniji mogući način. U domaćem šarenom govečetu – za koje ovde ne baš sasvim ispravno može da se kaže da je u tipu simentalca - ako malo bolje zagledate možete da primetite tragove buše pa čak i ponekog podolca. Medjutim ovde su čak i goveda, tako loših proizvodnih osobina - retkost. Sused domaćina koga smo posetili – nam je ispričao kako su sve do kasnih osamdesetih godina u selu gajene bivolice. Njegova kosntatacija «Bivolica je stoka za siromaška a krava je za po bogatog.» zvuči smešno danas.

Bivolice su zaista stoka koja je mnogo otpornija od krava, može da konzumira praktično samo celuloznu grubu hranu. Krava, čak i buša teško da bi mogla da preživi preko zime jedući isključivo kukuruznu sašu. Bivolica to može, ali naravno produktivnost je i više nego niska ...

Medjutim, kako mi sagovornici prenose , ovde je ostalo samo jedno selo, nedaleko od Reljina, koje još uvek gaji ove životinje.

U okolini Reljina, po seoskim utrinama je nekada paslo 5000 ovaca – taj broj sada iznosi svega par stotina. Teško je tačno zaključiti zašto. Nekada su ovce, autohtone prameneke oplemenjivane uveženim virtembterg ovnovima iz Nemačke, jagnjad je prodavana širom Jugoslavije. Medjutim danas ovo malo preostalih stočara, Jakub Mustafi se žali na nakupce, nemogućnost da plasira svoju jagnjad ...

Dobro, ali od čega onda živi celo selo ? Ako stoke više nema, nema ni industrije, čime se ljudi ustvari bave ?

Šverc, rad u inostranstvu – to je ono što donosi novac – stoka ne ...

Same ovce, koje su praktično prvi put isterane na pašu ove godine su u prilično lošem stanju. Problemi sa papcima, pododermatisi, šepavost stada od oko 80% - daje samo još jednu jadnu komponentnu celoj slici. Ovce su u toliko jadnom stanju da nemaju snage da se kreću normalno , padaju na prednja kolena kada pokušavaju da idu uzbrdo čupkajući po koji ispijeni bokor trave.

Vodu piju iz udubljenja u zemlji gde se kišnica zadržala. I ako je godina počela kišama i trenutno je dosta vlažno – preko leta ovo je sušan kraj a pojilo za stoku je teško naći

Stado od stotinu ovaca koje smo videli je bilo okruženo psima. Ogromni mešanci šar-planinaca se nagonski rasporedjuju oko stada – tri psa i jedan pas je obično u samom stadu sa ovcama. Ovoliki broj ovčara služi pre svega da bi se izborio sa vukovima koji su ovde veliki problem. Na komentar da bi mogli da organizuju hajku Mustafin brat mi odgovara da imaju puške ali da im vojska ne dozvoljava da nose oružje – na svega 5 kilometara od Makedonske granice to bi bilo razumljivo i da nema «drugih razloga» koje svi nekako slute. To izgovara malo setno, sa blagim smeškom – kao da ga puške ne uzbudjuju samo zbog vukova.

Pašnjaci – su neodržavani. Ovde nikada nije primenjena nijedna agrotehnička mera – sejanje, djubrenje ...

Na naš nagovor seljani su pokušali da razbacaju nešto ureje ciklonom ali se neslavno završilo. Ciklon se pokvario, traktor, star tridesetak godina se zagalavio u blatu.

Izvukli su ga gotovo radosni što mogu da nastave sa svojim uobičajenim poslom.

Zaharije Trnavèeviæ razgovara sa Trajkom i Simeonom ovèarima iz Reljana

Dok posmatram još jednom malo stado u daljini razgovaram sa Jakubijem i njegovim bratom. Neverovatno je to – čini mi se da svi stočari, nezavisno od nacionalnosti, mesta u kome žive, bilo da je u pitanju Slovenija, Preševo ili Bački Petrovac – imaju neku prijatnu crtu. Radozanali su , zainteresovani, žele da se upoznaju sa novim stvarima. Jakub se žali. Govori kako opštinske vlasti ne brinu za ovčare, kako ljudi koji su na vlasti brinu samo o politici i sebi. Zainteresovan je za kredite koje daje Ministarstvo poljoprivrede, ali kaže da su službenici suviše arogantni, da niko ne želi da mu bilo šta objasni. Pokušavam da mu pojasnim kako može da konkuriše, šta mu je potrebno od dokumentacije.

Nisam optimista. Biznis plan, uverenja, penzioni staž , čini mi se da je ovde sve jednostanvno isuviše van sistema da bi moglo da funkciniše.

Ljudi nemaju mnogo izbora – jer nemaju novca.

Nad krajem se i sumorno nadnose spomenici poginulim vojnicima. Da li ne narod ovde siromašan zbog politike ili siromaštvo stvara pogodno tle za politiku. Ko to zna? I da li je važno ?

Ipak, nada ostaje – ljudi kao su Trajko, Simeon i Mustafa – mogu i žele da saradju – zajednički interesi, briga o stoci je ono što ih povezuje i ono što će im, nadamo se doneti bolju budućnost.