Veliki Brat i Rjabinuška

Basnu o labudu, štuki i raku nekad je znalo svako dete. I njen neslavni ishod. Nastala je, naravno, u vreme kad labud nije bio prenosilac ptičjeg gripa, već oličenje lepote letenja i, k tome, pesme koja se peva jednom i nikad više. Nečeg neponovljivog, dakle. Stoga pouka basne ne pominje boleštine, već nemogućnost da nešto uzajamno korisno uradi družina u kojoj svako vuče na svoju stranu.
Starovremene mudrosti su svevremene. Ljudi koji danas vladaju Srbijom verovatno su išli u osnovnu školu bar pre četrdesetak godina. U vreme kad se bez ove basne nije mogla zamisliti nijedna prvačka čitanka. Ne bi im škodilo da se prisete davnašnjeg štiva. Da je o današnjoj Srbiji napisano nešto bolje, neko od savetnika bi saznao i došapnuo im. Uz ogradu da basna nije napisana u Srbiji i o njoj, ali kao da jeste.

Ni Veliki Brat nije ponikao u Srbiji, a kao da jeste. Ne onaj televizijski, koji samo što nije stigao, već onaj istorijski, kojeg je ona vekovima imala. Ili priželjkivala. Ko je išao u osnovnu školu pre četrdeset i nešto godina, verovatno se seća da je na svakoj školskoj slavi - tada se to zvalo Dan škole, a deci nepoznata sveštena lica zvala su se mesni sekretari partije - pevana i puštana sa gramofona nezaboravna Rjabinuška. Niko nije objašnjavao zašto su podmoskovske večeri lepše od podšabačkih, podvarvarinskih ili podpetrovaradinskih. Podrazumevalo se da jesu. Za sva vremena.

Sva vremena su prošla. Istorija se završila. Napose u Srbiji. Počeo je dvadeset prvi vek. Izuzev u Srbiji. Basne su zaboravljene. Ostaše Veliki Brat i Rjabinuška. Veliki Brat motri odasvud. Rjabinuška cvili iz vatrogasnih truba pod golim granama požarevačke lipe. Ocvala dama sa poternice uzdiše u podmoskovskim večerima. Zemlja se trese - objašnjavaju ljudi na pijaci - zato što je u nju ugurano strano telo.
Srbija, marta dvehiljade šeste. Rusija je bila i biće sa Jugoslavijom! Da je ove reči izrekao neko drugi, u neko drugo vreme, prosto mu bilo. Rusko-jugoslovenskom prijateljstvu klicale su zvanice na sahrani optuženika za ratne zločine. Ko nešto zna o dobrom ukusu i dobrim običajima, neće pitati koga su predstavljali veseljaci Zjuganov, Baburin i Ivašov. Zvaničnu Moskvu nisu. Oni koji vode Rusiju znaju da Jugoslavije odavno nema. Prema Srbiji se odnose ne po njenim željama, već u skladu sa ruskim interesima. Ti interesi ne poklapaju se uvek sa interesima Beograda, ali im ne moraju biti suprotni. Važnije od toga je znati da Rusija nije SSSR. Ako je manja od njega, politički i privredno nije manje značajna. Naprotiv. Njenu ulogu u svetskoj politici i ekonomiji ne potcenjuju ni u Vašingtonu ni u Briselu ni u Pekingu. Pogotovo to ne može činiti niko ozbiljan u maloj Srbiji. Svoditi Rusiju na Rjabinušku, šapat breza, drvene crkvice i bratsko nalivanje votkom do besvesti mogu samo oni koji žive u sovjetsko-jugoslovenskim vremenima, daleko bila. Beograd ne može da se bratimi s Kremljom, ali može i mora sarađivati s njim. Sa zvaničnom Moskvom, ne sa cirkuzantima koji dođu u provod. Milošević je voleo baš takve. DOS je deklamovao o Evropi i Zapadu, ne želeći da vidi da Rusija s tim Zapadom sarađuje srdačnije i plodnije nego ikad. Današnja vlast bi malo tu, malo tamo. Njena opozicija poziva na okupljanje azijske, afričke i latinskoameričke zemlje. Jedinstvena državna politika ne postoji. Tu je jadac. Prošla su vremena kad su se saveznici birali prema prapostojbini đedova, boji kože i obliku krsta. Kina sarađuje s Amerikom, Rusija sa Indijom, Japan sa Brazilom. Svi sa svima. To što su u negdašnjem Lenjingradu nekom sokačetu nadenuli Miloševićevo ime neće Srbiji doneti nijednu rublju.

Tadić, Koštunica i Nikolić ne mogu da utiču na svetsku politiku. Mogu, donekle, na domaću. Ukoliko ona postoji. Vlast ima svoju, opozicija bar dve svoje. Nema opšteprihvaćenog državnog i nacionalnog cilja. Baš kao u davnoj basni. Da su izbori sutra, ili kroz tri meseca, Srbija ne bi dobila bolju vladu. Ko god je rušio, niko mu ne garantuje da će u budućoj podeli dobiti više. Vlada se može promeniti. Birači se menjaju mnogo sporije. Nema nikog ko bi mogao okupiti toliko ljudi željnih promena koliko je 2000. pridobio DOS. Bili naredni izbori vanredni ili redovni, kroz pola godine ili kroz godinu i po, u igri će sigurno ostati DS, DSS i SRS. Ostali ima da se pomuče ako žele da im se pridruže. Dobiće se manje ili više sličan odnos snaga. Manje ili više slična vlada, drugim rečima. Ne mogu li zajedno oni koji se zovu demokratskim imenima, naći će se ko može s njima. S radikalima ili bez njih, buduća vlada neće moći ni da naglo ubrza, niti će imati šta da previše uspori. Nove prilike za istorijski zaokret skoro neće biti. DS je to shvatila pa, ma koliko uslovno, pristaje da se vrati u Skupštinu i, čak, da glasa. Koštunica će pristati ako proceni da je to korisno za njega i ostale iz koalicije.

Srbija ni danas ne ume bez Velikog Brata, mada bi volela da bude Veliki Brat majušnoj Crnoj Gori. Neko skrbnika vidi u Vašingtonu, neko u Briselu, neko u Moskvi. Nekima je kazano da je baš ovde središte sveta. Većina ne vidi da su Bela kuća i Kremlj danas prisniji nego DS i DSS. Gde god neko tražio staratelja i pokrovitelja, biće priupitan šta on to pa nudi za uzvrat. Bude li se prsio, biće podsećen da je Srbija manja i od Bugarske. Koja se ne drči time što je veća od Srbije, već gleda svoja posla, vodeći računa o tome šta može i šta joj priliči. Možda je ona niška firma baš od Bugara naučila da se Hrvatskoj mogu prodavati, jevropejski upakovane, sardine iz Maroka. Ko mašta da Rusima prodaje kavijar i pravoslavlje, a Amerikancima kompjutere i slobodoumlje, prosto mu bilo.