Srbija bez pašićevskog duha

Ideja političkog radikalizma svoje poreklo ima u zapadnoj Evropi. Saopštiti to prosečnom građaninu Srbije, značilo bi dovesti ga u stanje blage zbunjenosti. Pogledao bi vas sa nevericom, pa bi potom mudrijaški odvratio da radikali i zapad nemaju ama baš ništa zajedničko. I da nikad nisu imali.

No, mudre i prašnjave knjige kažu da je demokratski radikalizam pokret koji se razvija, ponajviše u Velikoj Britaniji i Francuskoj, od početka 19. veka. Dok smo mi muku mučili sa preostalim turskim begovima i agama, na „trulom zapadu” se javljaju prvi radikali. I bio je to prilično neki fin svet. Njihovi osnovni zahtevi su bili uvođenje opšteg prava glasa i promovisanje socijalne jednakosti.

A Evropa je u to vreme uvažavala samo glasove onih plave krvi i nije bila spremna da za svojim aristokratskim trpezama ugosti po kojeg siromaha. I u čitavoj toj situaciji evropski radikali su izgledali prilično napredno i moderno. Uvek jedan korak ispred budućnosti. Kad se još na čitavu priču doda njihovo zalaganje za slobodu štampe i javne reči, zbunjenost prosečnog Srbina postaje potpuna.

On se seća naših savremenih srpskih radikala upravo po jednom nesrećnom zakonu o informisanju i ni na kraj pameti mu nije da su oni ljubitelji nesputanih medijskih sloboda. Isti taj pošteni građanin smatra da su današnji radikali naslednici onih nekadašnjih Pašićevih i idejno i organizaciono.

A šta bi na sve to rekao Nikola Pašić?

Taj je bio čudna sorta, da parafraziramo jedan Balaševićev stih. I dok je bio mlad, on je bio star, tamo u revolucionarnom kružoku okupljenom oko njegovog studentskog druga Svetozara Markovića. Dok su se drugi opijali revolucijom, on je računao. Dok su drugi bojkotovali dekadentne obrazovne institucije, on je strpljivo davao ispite. Kasnije, u svojoj bogatoj političkoj karijeri neće biti ispita koji nije položio. Ocene nisu uvek bile najviše, ali prolaznost je bila sigurna.

Pašić će kasnije na celu državu preneti svoj pobednički mentalitet. Fudbalski rečeno – on je imao osećaj za gol. I bio je jedan od najboljih centarfora koji su „igrali” na ovim prostorima. Njemu bi se teško moglo desiti da čami u opoziciji godinama poput današnjih radikala, samo zbog toga što su „zakuvali” sa svetskim moćnicima.

Pašić je, kao niko drugi znao sa tim moćnicima, tako da su ga gotovo uvek upravo oni prihvatali za glavnog pregovarača. Čak i onda kad je onako mudro isturao druge ispred sebe. I on je od tih svetskih moćnika izvlačio maksimum. Pa se država u njegovo vreme stalno širila. U čudnoj igri ceđenja suve drenovine on je bio majstor.

Njemu se nije moglo desiti da bude puki privesak jednom promašenom režimu, onako kako su radikali bili Miloševiću. Ili da mu pokradu izbore pred nosom i još mu se izvinjavaju nudeći mu utešnu nagradu, kao što je onomad uradio čuveni bekovski par Milošević-Milutinović, ubogom Šešelju.

S druge strane Pašić nikad ne bi poput Miloševića tvrdoglavo čuvao vlast i dočekao da mu se ona sruši pravo na glavu. On se u nekoliko navrata povlačio u pozadinu, te je ili prepuštao opoziciji da vodi državu ili je pristajao na koncentracionu vladu usled potrebe nacionalnog konsenzusa. I uvek bi se i on i država vratili jači.

Sve to govori o jednoj bitnoj osobini koju mnogi političari posle njega nisu imali – znao je da kontroliše sopstvenu sujetu. Nije bio osetljiv poput nekih političara kojima ako odreknete ulogu u istoriji počinju obračune i sa kritičarima i sa istorijom, konačno i sa samima sobom. Pašić se nije „palio” na istoriju, on ju je jedino stvarao i pustio da ona stvara njega.

On je bio sve što mnogi današnji političari nisu – nije bio tvrdoglav, bandoglav i krut. Od današnjih radikala od se razlikovao kao nebo od zemlje i kod njih ne postoji ama baš nikakav kontinuitet sa Bajom, iako verovatno u njihovim redovima ima i sposobnih ljudi, kao i u svim strankama, uostalom.

Pašić je bio predvodnik jedne plodne političke generacije čiji je istorijski rezultat još uvek, sa naše današnje pozicije, nedostižan. To je bila generacija sa kraja 19. i početka 20 veka koju je odlikovao veliki aktivizam, solidna stručnost i vešta diplomatija.

Pašić nije bio „gadljiv na eksperte” poput nekih današnjih „univerzalnih lidera” i pored njega su bile mnoge umne glave poput finansijskih stručnjaka Mihaila Vujića i Lazara Pačua ili pariskog doktora prava Milovana Milovanovića.

Ne treba pominjati da je gotovo čitava prva nomenklatura narodnih radikala, uključujući i samog Pašića bila školovana u Evropi gde je upoznala moderne političke ideje, koje je pokušala da spoji sa nekim segmentima narodne kulture, dobijajući tako širok demokratski pokret.

Otuda svako pozivanje na tradiciju političkog radikalizma, bilo srpskog bilo evropskog, sa istovremenim odbacivanjem evropejstva, mora da bude apsurdno. To bi bilo isto kao kad bi komunisti odbacili Marksa, a monarhisti govorili protiv kralja.

No, u našoj političkoj istoriji se često događalo da komunisti umesto Marksa kao orijentir uzmu nekog lokalnog partijskog komesara, da monarhisti postaju „crvene vojvode”, pa otuda ne treba da nas čudi ni antievropejski stav nekoga ko se naziva političkim radikalom.

Za razliku od takvih Pašić je imao lično prijateljstvo sa evropskim radikalima poput francuskog predsednika Klemansoa, u čijem se versajskom dvorištu upravo tvorila sudbina Srbije posle Prvog svetskog rata.

Kamo sreće da današnji srpski radikali imaju otvoren pristup kabinetima vodećih svetskih političara kako bi mogli da pomognu svojoj zemlji, koju bez sumnje vole, ali kojoj su svojim delovanjem ponekad više odmagali nego što su konstruktivno doprinosili poboljšanju njenog položaja. Ne može se govoriti o rđavim namerama, može se govoriti o nedostatku političke pronicljivosti. Upravo onoga što Pašiću nije nedostajalo.

Stoga bi Srbiji trenutno dobro došlo malo pašićevskog duha, pred pregovore o statusu Kosmeta i redefinisanje statusa Crne Gore, kao i u borbi sa siromaštvom. Trebalo bi nam malo tog duha da nas trgne iz kolektivne depresije, u kojoj većina građana mrmlja sebi u bradu kada misli o našoj situaciji. I gleda u nebo.

Trebalo bi nam duha čoveka koji je prošao bune, ratove, atentate i izvoleo umreti u krevetu u 80 godini. Sram ga bilo. I živeo, zauvek.