Čitaj sitna slova

Najviše ugovora za uzimanje automobila na lizing potpiše se pod kupolama sajma automobila, gde se nude razni popusti na šarenim reklamnim papirićima, a automobili sijaju od brige oskudno obučenih hostesa. Pravu cenu lizinga, tj. opterećenja na kućni budžet, kupci osete tek pošto počnu da plaćaju rate.

Problemi mogu nastati i kad se desi neka stvar koja nije u prvom planu ugovora. Tanja Gojović iz Beograda koja je uzela na lizing automobil marke Yugo, imala je peh da je usred otplate vozilo ukradeno. Novac od kasko osiguranja je skoro u celosti otišao lizing kompaniji. Ona kaže da je od 2.200 evra koje je dala za automobil, nazad dobila sumu od 200 evra. Budući da je pravi vlasnik voila lizing komanija koja pozajmljuje vozilo, to ne bi bilo sporno, osim njene tvrdnje da nije bila upoznata sa tim scenarijom, kao ni sa samim ugovorom pre potpisivanja.

“Na moje pitanje da li je auto osiguran u potpunosti meni je rečeno da je auto sto odsto osiguran i da ne brinem. Nisam znala da se to odnosi na lizing kompaniju” tvrdi ona.

Dušan Stankov iz LB lizinga, kaže da se svaka stranka upozna sa ugovorom pre potpisivanja i uplata poreza i učešća, ali da i posle potpisa ima dva dana za razmišljanje. I tad jednostavno ako joj se nešto učini nepovoljnim može da ne uplati PDV ili učešće I ugovor automatski pada u vodu. “Činjenica je da je ona oštećena, ali ne od naše strane nego od lopova. Mi smo se naše zarade u isplati osiguranja odrekli, i uzeli samo deo koji smo isplatili dobavljaču”objašnjava Stankov.

Ova priča se završila nepovoljno po korisnika lizinga. “U takvim slučajevima, morate da shvatite da je auto naš i da smo ga mi nekome dali na korišćenje. Ako nestane, mi dobijemo isplatu od osiguravajuće kuće, jer je auto u suštini naš. Razlika između procenjene vrednosti “nestalog vozila” i nadoknade davaocu lizinga, po pravilo treba da bude preneta korisniku lizinga. Zato insistiramo da bude kasko osugran jer ne možemo da kontrolišemo hiljade ljudi kako održavaju kola, da li ih zaključavaju ili ne”objašnjava Pavlović. On dodaje da je u slučaju krađe po nekim nagoveštajima iz osiguravajućih kuća, shvatio da se to onda ne tretira više kao finansijski lizing nego operativni lizing tj. najam ili rent-a-kar, i da se primenjuju “opšte uzanse polise osiguranog slučaja nestanka predmeta lizinga”.

Logika kojom se vode lizing kompanije je sledeća: neko plaća, na primer, 22 meseca najam. Desilo se 22. meseca da tog vozila više nema. Čovek koji je koristio tuđe vozilo 22 meseca, po toj računici je ostvarivao nešto s tim automobilom. Da li za svoju kompaniju, privatni binis ili za sebe da se preveze na posao gde zarađuje platu. Iz toga je izvukao neku korist. Na pitanje da li to prosečan korisnik shvata pre potpisivanja ugovora, Pavlović odgovara. “Niko ne voli da se tako nešto kao što je krađa njemu desi, ali ti slučajevi, iako se retko dešavaju u praksi govore ljudima da ugovor postoji zato da se detaljno pročita. Iskustvo ljudi koji su se opekli uči sve nas da u svakom ugovoru, od osiguranja do ugovora o kreditu ili lizingu,  pažljivo čitamo svaku stranicu id a prvo čitamo ona “sitna” slova, a da su krupna manje-više nebitna”, savetuje Pavlović.

M. Obradović