Društvo bivših vrednosti

Prvi put posle više od petnaest godina, u Beogradu će u novembru biti održan susret sociologa iz zemalja nekadašnje Jugoslavije, ali i iz Mađarske, Rumunije i Bugarske. Tema njihove rasprave biće – promene socijalne strukture i vrednosti u društvima u transformaciji.

Skup organizuje Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta, čiji profesor Mladen Lazić u razgovoru za naš list objašnjava do kakvih su saznanja sociolozi došli – najpre kada je reč o socijalnoj strukturi društava bivšeg socijalizma. Lazić više od dve decenije prati ove promene i to na osnovu mnogobrojnih istraživanja i egzaktnih pokazatelja. Kaže nam da je u ovim zemljama došlo do raspada društvene strukture koja se u socijalizmu, pojednostavljeno rečeno, delila na dve osnovne grupacije: vladajuću i ostale. Način upravljanja u vreme socijalizma takođe je bio manje-više isti: komandni.

Međutim, početkom devedesetih godina i u ovim zemljama dolazi do uspostavljanja novog tipa društva – s tržišnom privredom i višestranačkim izbornim sistemom.

– Ove promene su dovele i do formiranja novog tipa društvene strukture. U prvoj fazi, u svim zemljama u transformaciji došlo je do nagle društvene diferencijacije. U socijalizmu su društvene nejednakosti bile manje, a velika većina stanovništva, čak i oni siromašni, imali su osnovnu socijalnu zaštitu. Procesi transformacije su – objašnjava dr Mladen Lazić – promenili obe ove karakteristike: nejednakost je naglo uvećana, najčešće na nekontrolisan način, a pripadnici mnogih društvenih grupa – utoliko više ukoliko su niže na socijalnoj lestvici – gubili su osnovne elemente društvene zaštite.

Ove promene pogotovo nisu mimoišle Srbiju?

– Da, mada je za Srbiju karakteristična takozvana blokirana transformacija. Kod nas je vladajući sloj s kraja osamdesetih godina uspeo da zadrži političku i ekonomsku vlast u svojim rukama i da ceo proces transformacije prilagodi sopstvenim interesima. To je dovelo i do naglašene socijalne diferencijacije ali, za razliku od nekih drugih zemalja, podela je ostvarena tako što se uski sloj stanovništva naglo obogatio, a gotovo svi ostali osiromašili.

Da li to znači da u drugim zemljama ova podela nije bila tako naglašena?

– U nekima nije, jer znatan deo srednje klase, a tu pre svega mislim na stručnjake, kod njih relativno brzo popravlja svoj standard, znatno iznad nivoa nižih slojeva. Zato su zemlje poput Slovenije, Mađarske, Češke i Poljske počele da izgrađuju društvenu hijerarhiju ,,piramidalnog tipa”, u kojoj je odmah ispod vrha strukture, gde su bili najbogatiji, počela da jača srednja klasa. U Srbiji se, međutim, takođe izdvojio sloj najbogatijih, ali ,,piramida” je tu prekinuta, jer su svi ostali naglo osiromašili. Tako se društvo kod nas ,,pocepalo” – na odvojeni bogati vrh i sve ostale slojeve, među kojima su socijalne razlike bile smanjene.

Reč je o jednakosti u siromaštvu?

– Do toga je došlo iz dva razloga: država je u Srbiji, zbog opšteg apsolutnog osiromašenja, zadržala snažnu redistributivnu ulogu. Da bi društvo tih devedesetih godina uopšte opstalo, država je na sebe preuzela deo socijalne zaštite, ali time približila srednji sloj onim nižim. Naše društvo se, inače, ranije razlikovalo od ostalih u istočnoj Evropi po boljem položaju srednje klase, u odnosu na nižu, a sad druge zemlje imaju boljestojeći srednji sloj, a naš se približio najsiromašnijima.

Zašto sociolozi naglašavaju ovo osiromašenje srednje klase u Srbiji?

– Ono je imalo svoju pozitivnu stranu, jer je iz nezadovoljstva srednje klase sopstvenim položajem regrutovan otpor režimu Slobodana Miloševića. Bez tog nezadovoljstva, a imajući u vidu manipulacijska sredstva, pa i sredstva moći tadašnje vlasti, ko zna kad bi došlo do političke smene. Zato se može reći da je srednja klasa (a ne radnici) iznela promenu režima. Loša strana slabog materijalnog položaja srednjeg sloja je, međutim, u političkoj apatiji i povlačenju posle pada bivšeg režima. Taj sloj podržava reforme mnogo manje nego u drugim istočnoevropskim zemljama jer se njegov položaj u Srbiji sada veoma sporo popravlja. Nezadovoljstvo srednje klase tako delimično nadmašuje podršku koju ona pruža promenama. Zato imamo, s jedne strane, apatiju, a, s druge, nastavak emigracije. A to, opet, vodi novom zaustavljanju reformi. Jer, onom delu političke i ekonomske elite koji je orijentisan na reforme potrebna je socijalna podrška za promene. Ni od koga je ne može dobiti ako je ne pruža srednja klasa, a tu pre svega mislim na stručnjake.

Šta se tokom ovih godina dešavalo sa upravljačkim slojem?

– U većini zemalja taj sloj je značajno „inoviran”, a u Srbiji su zbog blokirane transformacije, sve do druge polovine devedesetih, dominirali pripadnici starih elita. Kasnije, posle pada Miloševića, politička elita je regrutovana gotovo isključivo iz srednjih slojeva, a pre svega iz redova stručnjaka. Jer, protivljenje tadašnjem režimu je poticalo uglavnom iz srednjih slojeva, pa je smena na vlasti dovela njihove predstavnike na elitne položaje.

Na osnovu nekih primera, reklo bi se da su pripadnici ekonomske elite zainteresovani za ulazak u političku?

– Naša istraživanja pokazuju da to uglavnom nije slučaj. Jer, ekonomska elita i u Srbiji stalno popravlja svoj materijalni položaj, dok politička za njom u tome zaostaje. Zato je političko angažovanje Karića, pa i Drakulića, izuzetak. Naime, pripadnici ekonomske elite u principu više vole da spolja utiču na politiku nego da se u njoj neposredno angažuju. S druge strane, s obzirom na to da se sistem polako stabilizuje, novi bogataši iz redova političke elite će sve više biti izuzetak, a ne pravilo, kao što je to bilo do pre par godina.

Da li se u poslednje vreme položaj srednjih slojeva ipak popravlja?

– U celini se popravlja, mada slabije kod sitnih preduzetnika nego kod stručnjaka. Jer, u ranijim, neregularnim uslovima poslovanja, deo sitnih preduzetnika je uspevao da se brzo obogati, što je sada sve teže izvodljivo. S druge strane, različit je i položaj stručnjaka u zavisnosti od toga da li su, recimo, zaposleni u firmama koje posluju s inostranstvom ili su na državnom budžetu. Ali, i sitni preduzetnici i stručnjaci popravljaju svoj standard u odnosu na manuelne radnike i deo službenika, za koje bi se moglo reći da su u najtežem socijalnom položaju. S tim što grupacije u najtežem socijalnom položaju čine oko deset odsto stanovništva Srbije.

Koliko, s druge strane, imamo onih s velikim bogatstvom?

– Teško je reći šta je kod nas veliko bogatstvo, ali procenjuje se da nekoliko procenata domaćinstava u Srbiji (50-60.000) ima po milion ili više evra.

Da pomenemo i vrednosti, o kojima će na pomenutom skupu takođe biti reči. Do kakvih saznanja su naši istraživači došli kada je reč o preovlađujućim?

– I u tom pogledu očigledna je razlika između zemalja koje su u reformama najviše odmakle i nas u Srbiji. Dok je u drugim istočnoevropskim zemljama krajem 80-ih godina uspostavljen širok konsenzus o tržišnoj privredi i političkom pluralizmu kao opšteprihvaćenim središnjim društvenim institucijama, dotle je na našim prostorima sve bilo podređeno osnovnoj ideji – odbrani državnih i nacionalnih interesa. Zašto je ova razlika u osnovnim društvenim vrednostima važna? Kasnije se pokazalo da je konsenzus o liberalnim vrednostima, koje proizlaze iz tržišne privrede i političkog pluralizma, bio od velike pomoći društvima u kojima je ispoljeno nezadovoljstvo zbog reformskih teškoća. Nezadovoljstvo je obuzdavano prethodnim, manje-više konsenzualnim prihvatanjem liberalnih vrednosti. Kod nas, međutim, liberalne vrednosti nikada nisu prihvaćene kao središnje. Umesto njih, dominirale su nacionalne, egalitarne, autoritarne.

Ali i kod nas je bilo, i ima, zastupnika liberalnih ideja?

– Liberalne vrednosti su najzastupljenije kod predstavnika elita i stručnjaka, međutim i kod njih su one jedva većinske. U Srbiji ne postoji društveni konsenzus o liberalnim vrednostima, niti je društvena elita dominantno orijentisana prema ovom tipu vrednosti. Deo elite jeste, ali on ima relativno slabo uporište u stanovništvu da bi mogao nepokolebljivo da insistira na reformama.

Šta bi ipak i u Srbiji olakšalo prihvatanje liberalnih vrednosti?

– Mnogo toga zavisi od takozvanog državnog pitanja. Rešavanje kosmetskog pitanja i pitanja odnosa s Crnom Gorom doprinelo bi postepenoj promeni vrednosnih orijentacija. Jer, kod nas je sad više gubitnika nego dobitnika transformacije. Ako, pored toga, imamo nerešeno ustavno i državno pitanje, teško je očekivati približavanje liberalnim vrednosnim orijentacijama.

Srbija (Jugoslavija) nekada je prednjačila po prihvatanju liberalnih vrednosti i tržišne privrede u odnosu na druge socijalističke države, a sad, obrnuto, prednjače zemlje nekadašnjeg bloka?

– Jugoslavija se razlikovala od drugih po tome što joj tadašnji socijalistički sistem nije bio nametnut spolja. Zato su drugi rušenje Berlinskog zida doživeli kao mogućnost oslobađanja od nametnutog sistema. U Srbiji se, istovremeno, sistem učvršćivao pomoću drugog legitimacijskog modela – nacionalizma, koji je sam po sebi suprotan liberalnim idejama. Zato je vrednosni sistem kod nas sada sve više u suprotnosti s normativnim. Naime, predlažu se reformski zakoni liberalnog tipa, ali značajan deo ovdašnje političke elite i dalje koristi prethodni vrednosni sistem kako bi mobilisao stanovništvo protiv promena.

Dobar primer za to je – podseća, na kraju, ,,Politikin” sagovornik Mladen Lazić – ukupna atmosfera koja je proteklih dana pratila donošenje Zakona o penzijama.