Ćifutine, dva koraka napred

– Kraj je rata i s njim kraj svih mojih najrođenijih. NJih šezdeset i četvoro nestali su u logorima, u novosadskim racijama… pod ledom ili u pećima Aušvica. Preživeli smo moj brat i ja… On partizan, ja logoraš… Spasao me je završetak rata i moja snaga da izdržim nemoguće... – započinje svoju ispovest Maks Fišer, Novosađanin u Jerusalimu.

Priština

– Ćifutine, dva koraka napred – čujem komandira moje jedinice u Jugoslovenskoj armiji i osećam da propadam, da se zemlja otvara… Bože, da li se vraćam u ono vreme strahota? Ne mrdam. Nisam živ. Ne verujem, opet bih da čujem to obraćanje…Osećam kako mi prištinski vetar telo hladi i nemoć mi silazi u noge. Bliska sećanja na nemačke zime izbijaju mi kao graške znoja po čelu… – Ti tamo, što ne priđeš kad te prozivam? – Da, ja sam. – Kako se zoveš? – Maks Fišer. – Dođi ovamo, određen si u specijalnu jedinicu. Ćutim, stojim usamljen i sećam se stroja u logorima, ne napušta me vreme prošlosti:

Landsberg

Aerodrom i Amerikanci objavljuju pobedu. Tu je i zatvor u kojem je nekada Hitler pisao svoj “Majn kampf”, knjigu koja je milione zanela mržnjom, ratom i željom da nestanemo. Sećam se da sam se uplašio od sopstvenog kostura koji me je posmatrao s ogledala nemačkog aerodroma, ali sam znao da je pakao rata iza mene i znao sam da više nikada neću sebi dozvoliti da budem iza bodljikavih žica… da budem ulovljen ljudskom mržnjom, ma kakav je motiv vodio… Gledao sam u ogledalu svoj kostur preplašen saznanjem da sam to ja i da se mičem… Prošao sam zemaljski pakao. Dva meseca bio sam u bunilu od tifusa, ali i dan-danas u sećanju mi je svaki dan Aušvica i Dahaua, svaki gladan dan, u kojem sam radio i za sebe i za druge.

Radio sam teško, nesvestan odakle mi snaga i zašto sam hteo da živim. Sećao sam se očiju svoje majke, poslednjeg pogleda koji me je pratio dok je Mengele mene odvajao na jednu stranu a nju na drugu, na stranu visokih odžaka. Sećao sam se njenog crnog i tužnog pogleda koji me je pratio od tada pa zauvek. Krupne crne oči moje majke gledale su me poslednji put, ali uvek su bile tu u meni kad mi je bilo teško, kada sam gubio snagu, kada su me tukli, kada sam se smrzavao, kada sam sanjao da jedem i kada sam morao sve to da podnesem da bih živeo, da bih živeo snagom svoje i njene volje – da nastavim seme Izraelovo, da objasnim budućnosti neobjašnjivu mržnju da bi sačuvala pamćenje na zločin u ime rasne mržnje…

U dugim zimskim noćima na drvenom krevetu logora sećao sam se dugog vagona naše tragedije… Početka paklenog putovanja naših sabijenih sudbina. Sećao sam se da je voz negde na pola puta stao, da sam sišao da uzmem vodu, da sam je pio dok je voz lagano kretao, a onda da sam s onom flašom trčao da se vratim i popnem u vagon našeg stradanja i dam vodu ožednelim i iznemoglim rođacima. A mogao sam da pobegnem jer na mene niko nije obratio pažnju. Mogao sam, a nisam. Vratio sam se u taj dugi voz smrti u kojem smo svi mi proveli poslednje zajedničke dane, dane do Aušvica. Moje je srce drhtalo da žednim dam kapljice vode… Bio sam mlad i ljubav mi je bila silna – da pomogne, da spase…

Aušvic, Dahau

Dani su prolazili i nestajala su sva ona draga lica s kojima sam provodio dane u radu, s džakovima cementa na leđima, dane brojanja zadnjih mrvica hleba ili skuvanih ljuski krompira. Jedne večeri uoči slobode moj logorski drug, Slovenac Frenk, dade mi nožić kao svetinju i amajliju – da, ako ostanem živ, taj nožić predam njegovom sinu… Ujutro je umro. A onda, opet su nas potrpali u vagone, na poslednje putovanje… Ali, ovog puta sam mogao da idem samo četvoronoške i molio se da me nešto ubije… Umirao sam – slab i iznemogao, još ne znajući da sam na domaku Slobode.

Jedna je bomba iznenada raznela vagon do našeg. Sve je stalo. Izašao sam i, puzeći, ugledah u drugom vagonu ogroman sir, veliki kao ceo svet… I snaga, Božja sila, pokrenu me, i ja s Frenkovim nožićem odlomih ogroman komad sira… Najzad su polja u maju, u Nemačkoj, mirisala na radost. Sve oko nas je znalo da je kraj rata... Znao sam da ću uskoro videti moj Novi Sad, ali sada sam sam u vagonu povratka, sam da nastavim pamćenje, da budem opomena i da opomenem, da sačuvam sećanje na jedan svet koji se nikada više neće oporaviti i biti ono što je bio, sedam godina ranije…

Priština, opet

Onda kada smo se zbližili, pitao sam mog komandira, tu ljudinu Kapičića, zašto me onako pogrdno nazva Ćifutinom, a on mi onako prosto, jednostavno reče: “Pa ja i ne znam drugo ime za tvoj narod. Nije to za mene ništa pogrdno. Što ću ti, ti si za mene moj Ćifutin”. U to surovo vreme sumnji i potkazivanja, u vreme dokazivanja da nisi neprijatelj i izdajnik, pokretima i kontrolom sopstvenih misli i pogleda imao sam specijalno drugarstvo s mojim komandirom. Bio sam dobar vojnik, specijalac, a on meni dobar komandir. Samo, eto, ostade mi gorčina tog imena posejanog u stroju, koja me je opomenula da je moje mesto u zemlji mojih predaka. A onda smo jednoga dana, poslednjeg dana u Prištini, sedeli i pili za moj odlazak u moju novu i staru domovinu, domovinu zbog koje je vredela svaka patnja i stradanje – moj Izrael. Odlazio sam iz jedne domovine u drugu, čije je ime svaki Jevrejin vekovima izgovarao glasno i tiho, u molitvama i nadama, u stradanjima, na ratištima, u gladi i bolesti, i na samrti… Izrael, Cion Izrael.

Haifa

U rano decembarsko jutro, dvadeset sedmog dana po proglašenju države Izrael – ja i nas još tri hiljade Jevreja iz Jugoslavije ugledasmo prve obrise Haife sa starog broda “Kefalos”, ugledasmo stare beličaste zidine grada mog Izraela – Ciona genaracija, moje poslednje stepenice smisla postojanja. Ugledah, a kroz moje oči i moje srce videh i osetih za sve koji to više ne mogu, za sve koji su mi davali snagu da preživim, opstanem, da pobedim, za sve njih i za sebe – da dosegnem povratak u domovinu nastalu na savesti čovečanstva i na snu izgubljenih dve hiljade godina prognanih Jevreja. Ugledah moj novi dan, sjaj Haife između morskog plavetnila i žućkaste pustinje, i kroz zlatnu, pustinjsku jutarnju maglu, zajedno s obrisima starog grada, obasja me nada i snaga da sam deo porodice pionira, osnivača novog Izraela. A bili smo svi gotovo polumrtvi od morske bolesti, ali svi smo u radosti doživeli trenutak za sva vremena, trenutak večnog pripadanja zemlji i ideji cionizma.

Kao da je juče bilo – pomorandžina polja i branje na vrelom suncu od jutra do večeri. Sećam se svojih prvih zarađenih para – deset engleskih funti. Sebi sam kupio tričetvrt pantalone i šešir kakav su nosili Englezi, onaj tropski, za Afriku... Tako sam silno želeo to odelo… Radio sam za svoju malu porodicu, za svoje izginule, za sve koji se još nisu vratili u svoju postojbinu, radio sam da ukrotim pustinju, za nove gradove, da snove pretvorim u stvarnost, da pokažem svetu ko smo to mi Jevreji, koje su toliko mrzeli, koji su svima bili obeleženi krivci za sopstvene propuste i zablude, da pokažem tom svetu u kojem sam slučajno ostao živ, da smo mi veliki radnici i seljaci i junaci, i da imamo kosmičku snagu i upornost da na suvoj, žutoj zemlji našeg verovanja, prošlosti i nade, izgradimo svet za ponos i primer da je sve moguće…

Sinaj

I ratovao sam, između rada, sitnih radosti života, između odrastanja moje dece, između novih ljubavi, susreta …Ratovao sam u sva tri rata.. Da, arapska mržnja nazirala se s priznanjem Izraela, verska mržnja dobijala je vremenom svoje tačne obrise, svoje ciljeve, dobijala je negaciju života i slavila rušenje, ubijanje i smrt za svakog Izraelca. Jedan rat i drugi, i Jon Kipurski, i borbe za Jerusalim… Sve sam prošao sa svojim borcima, sa svojim drugovima, po Sinaju... Mi, Izraelci, i onda kada smo mogli, nismo se svetili, i onda smo iz korena svog bića izvlačili snagu poštovanja da bismo bili prijatelji s onima koji su nas napadali i mrzeli i koje su učili da nas mrze. Ali ih nismo pridobili za prijatelje i braću, oni su sledili svoj svet osvete i ubijanja.

Sećam se, između ratova, između mržnje sukoba i ubijanja da smo se družili s izraelskim Arapima, da sam ih posećivao, da sam se divio kakvi su domaćini i koliko im je gost važan… Ipak, boli me ta arapska mržnja… jer mene ona nije dotakla iako sam imao i ja prava na nju. Bog me je čuvao mržnje… spasao me je tog strašnog osećanja i u logorskim zimama i u vrelinama moje domovine, koju su samo napadali i napadali zbog onoga što jesmo kao narod… Bog mi je sačuvao duh ljubavi, a ja sam ga širio kako sam znao i umeo…

Jerusalim

Postavljam često sebi pitanje i pokušavam da dam uvek nove odgovore na tu istu besmislenu mržnju obojenu verom, koja se redovno kasno prepoznaje, onda kada nastrada mnogo Jevreja bilo gde i bilo kad... Okrenem se i čujem koliko nas mrze, kako svoju decu uče da nose oružje kojim će jednoga dana ubijati Jevreje i Izraelce ma gde bili, koliko ne posustaju, i poverujem da im je mržnja nepovratno zatrovala krv i buduća pokolenja i da je među nama duboko more stradanja i zajedničke patnje...

I to isto osećanje nepomirljivosti obuzme me ispred Zida plača, mog Kotela, dok ubacujem želju za Shalom – da ipak dođe dan razuma i da svaki Palestinac ili Arapin prizna u svojoj duši, da prizna svojoj deci i svim arapskim narodima, da je taj majušni komad zida sve moje, moja nada i molitva, moja prošlost i istorija mog naroda, moje mesto za kajanje i mesto gde se sastajem s Bogom. Temelji mog Kotela, mog zida plača – temelji su civilizacije – civilizacije koja danas ne ume da prizna ili nema snage da prizna da je na temeljima Kotela, na temeljima Zapadnog zida našeg Hrama iznedreno kamenje temelja svih ovozemaljskih monoteističkih vera, iznedreno iz njenih sokova i poruka, dajući nauk, smisao i nadu Tore.

Ja sam davno u srcu Evrope izgubio sve svoje, samo zato što sam Jevrejin, zato što tada svet nije umeo ili nije hteo da shvati silu antisemitizma, ove iste mržnje, ali obučene u druge haljine, u drugo vreme i mesto... I uvek ću je prepoznati, ma u kakvu borbu za slobodu da je uvijena, i ne dam joj moju malu zlatnu zemlju zbog koje mi je drhtalo srce kada sam je prvi put ugledao te davne 1948. godine, dvadeset i sedmog dana pošto je priznata. Ne dam je zbog moja 64 drveta koja sam zasadio za život mojih pobijenih po evropskim logorima, ne dam je zbog Jad Vašema, tog bedema sećanja za sve dolazeće vekove, da opominje s kakvom lakoćom smo istrebljivani, s kakvom lakoćom ljudske savesti se desio Shoa, a to samo slučajno nisam bio ja ili ti... da si bila rođena...!

Ovde i sada

Eto, ona vojna naredba – Ćifutine, dva koraka napred – koju je moj komandir Kapičić izgovorio od srca i iz neznanja a ne iz prezira ili podsmeha, bila su uvek tu negde – u stroju, u prvoj grupi nas hrabrih da se vratimo u svoju postojbinu, dva koraka napred da se borim u svim ratovima i ratu koji se još uvek vodi u Izraelu, dva koraka napred do lične sreće i uvek dva koraka napred za sve što sam želeo i hteo da postignem. To su uvek ta dva koraka napred za izazov, za uspeh i trajanje...

Ćutimo. Samo Jerusalim ima tu predivnu nežnu, plavu boju. I vazduh je nežno plav, i mirisi su nežno plavi, i sve podseća na nebo i božansko. Neka plava, nežna bliskost me obuzima i molim se za dva koraka napred do Shaloma, do sveopšteg mira i spokoja. Ovde se čuda ipak dešavaju. Amen.