Haški memento

U bioskopima širom Srbije prikazuje se "Betmen" Kristofera Nolana. Ovaj intrigantni umetnik pre "šišmiša - osvetnika" režirao je dva žanrovski maltene kultna filma: "Memento" i "Insomniju". Za najveću hašku priču Srbije žanrovski je interesantan onaj prvi - "Memento" - jer ono što čujemo poslednjih dana od predstavnika političke elite koja se promovisala nakon 5. oktobra, u rangu je Nolanovog maštovitog ostvarenja u kome glavni junak pati od amnezije. Tačnije, seća se samo onog poslednjeg, a sve prethodno zaboravlja. Ne bi li ipak uhvatio neki vremensko - prostorni kontinuum on tetovažama na svom telu beleži ono što mu se desilo.

Ako bi Nolan režirao priču o Ratku Mladiću memento mehanizam bio bi prilagođen srpskoj zbilji, njenoj amneziji i ponovo pronađenom sećanju. Tačnije, niko se ne bi setio, kao Nolanov junak, da je generala optuženog za masakr u Srebrenici video baš juče, ali bi zato "demokratsko telo" nekog od zvaničnika isprsilo "tetovažu" sa imenom Mladića i možda njegovom lokacijom. To je osobeni "bodi - art" (anti)haške Srbije. Dakle, vidiš Mladića, pa on nestane u dubokoj amneziji, da bi posle sećanje na njega osvanulo u obliku senzacionalnog tatua. Šta se desilo između, boga pitaj, jer amnezija je nezgodna bolest, kao što je i pojavljivanje i nestajanje haških begunaca poseban dijalektički proces po principu "sad vidiš Gorana Hadžića - sad ga ne vidiš."

Čim se okreneš "junak" je u nekoj "mitskoj maglini" ili na tetovaži katarzičnog sećanja u dijalektičkom procesu kada deveta rupa na svirali iznenada postaje prva u frulaškoj virtuoznosti kakvu ni maestro Bora Dugić ne poznaje - u smislu brzopotezne inverzije mesta na svirali koja odjekuje svekolikim srpskim antihaškim šorom. Prvo je prvi čovek BIA Rade Bulatović izjavio da se 2002. gubi trag Mladiću. Onda je bivši načelnik DB Goran Petrović rekao da je srpski državni vrh još 2001. znao gde se krije najtraženiji haški optuženik. Znači li to, onako dijalektički, da i sada neko zna gde je Mladić, da ga je "istetovirao", pa dobio amneziju, da bi sutra, 2007. u još jednom, možda ispovednom, bestseleru rekao da je "vrh" još 2005. imao indicije, a možda i lokaciju gde je. Uz garnir topčiderskih sumnji i spekulacija da se s njim "ozbiljno pregovara". Koštuničina frulaška evolucija da se racionalno razumeti, ali to ne znači da obilje izjava o "lociranju" ne kompromituju dobar deo "demokratskih snaga" otvarajući ključno pitanje: gde se i kako Mladić "izgubio"?

Nemoguće da danas, kada možda i postoji neka vrsta konsenzusa da se uhapsi, baš nikom ne proradi lampica koja bi osvetlila pomrčinu amnezije od "gubljena svakog traga" pa naovamo". To ili znači da se krug zatvara ili da se lakrdija nastavlja. Kao što se vidi da je posle 5. oktobra verovatno postojala jaka mreža za zaštitu generala, sa pokroviteljstvom u najvišim političkim strukturama, vidi se da se o Mladiću nekad lagalo. I šta onda da mislimo za danas?