Lupus čuva Asku

Bio je to savršen dijalog, dostojan nove srpske sapunice. Junaci našeg doba su se pogledali u oči, kako bi jedan drugome rekli sve najgore, a sudiji istinu. Suočili su se Vladimir Popović i Milorad Ulemek. Prvi je nekada sve znao ali ništa nije učinio. Od nekadašnje svemoći mu ništa osim bogatstva i straha nije ostalo. Drugi je možda nešto mogao, ali ništa nije znao. Sila kojom je raspolagao pokretala se na tuđi mozak. Obojica su stekli nadimke, taman one koje su silno želeli. Jedan je Beba, drugi Legija, a u opskurnim biografijama mogao bi se naći još po neki. Bar dodatna imena ne fale smešnim srpskim junacima.

U bliskoj prošlosti oni su na zastrašujući način podelili tuđu moć. Popović je do neukusa rabio svoje napadno prijateljstvo sa pokojnim Đinđićem, neumorno bacajući otpatke po uspomenama. Ulemek nije morao ništa da krije, jer se već pročuo po svom užasnom zanatu. Bivši podoficir u legiji stranaca je ovde stekao velikog prijatelja, Miloševića lično, koji mu je učinio čast da dođe u Kulu. I to sa čitavom dvorskom pratnjom. Tada je vožd blagosiljao svoje pretorijance i dao im božanski oprost za svaku dotadašnju i buduću misiju eskadrona smrti.

Kula će sve do 12. marta 2003. biti javno zmijsko gnezdo, izvor straha od sile koju niko ne kontroliše. Ta grupa opasnih maskiranih građana hoće samo onu vlast koju će lako držati u neprijatnom znojavom zagrljaju. Srbija je bila na pragu da postane praznoglava JSO država. I jedan njen lider ponovo odlazi u Kulu, ali ovaj put ne kao vožd, ne kao Bog. On moli taj uzorni patriotski kružok da se više ne maša oružja, bar kad je vlast u pitanju.

Pred sudom se dvojac suočio sa svojim krivim ogledalom. Legija je (pogrešno) razumeo da će moć uvek biti raspoređena tamo gde se prostire i njegovo priprosto poimanje sile. Popović je (pogrešno) projektovao svoje samoljublje i ideju o presudnom uticaju na bilo koga. Možda je verovao da će svuda sebi pribaviti bar jednog važnog prijatelja. Ili da će taj jedan uspeti da preživi sve budalaštine koje su seizi počinili u njegovo ime.

To je i suština sudskog suočavanja i grubog vređanja u njemu: da bi se dokazala tvrdoglava verodostojnost glupih zabluda. Zato je pred nama tmurna slika važnih dana prošlosti: kako to nasilnik i narcis razumeju istoriju i svoje učešće u njoj! Zašto su uvereni da su sve uradili dobro, ali ih niko ne razume. Takvi pretorijanci i takvi prijatelji nisu se mogli preživeti. Zato Đinđić nije preživeo, jer je verovao u lagodan sticaj okolnosti i blagonaklono potcenjivao prizore maloumne uglađenosti u svom okruženju.

Ali, zašto je vlast uporno proizvodila nepouzdane izvršioce neprijatnih, ali neizbežnih radnji? Jedna grupa ljudi se uvek kreće tamo gde je vlast. Ne može ih oterati ni motka, ni dim iz mrsne pačavre, ni tamjan. Ni beli luk ni glogov kolac. Šta god da se dogodi ili menja, oni se nađu sa svojim neizbežnim uslugama, spremni na sva savijanja kičme i šije, samo da budu zapaženi. I vlast nema izlaza, jer nema izbora. Uzima materijal koji se našao pri ruci. Recikliran jeste, ali se još može sastaviti.

Pogledajte samo fotose sa raznih prijema: ista grupa ljudi se motala oko Slobe i Mire, pa zatim oko Đinđića. Malo su udebljali nekima su sakoi i izlazne haljine otešnjale i okraćale, pucaju dugmad, steznici i prsluci, ali se oni i te kako drže u tome. Veseli su, nazdravljaju domaćinu, i unose mu se u milo lice. Bilo ih je među hiljadu i kod Tadića kad je slavio useljenje na Andrićev venac. Bilo bi ih i među pedeset, da je trebalo, naravno.

To je taj sindrom „vinskih mušica”, kako je Ernesto Sabato definisao odnos između svite i svetine. No, ako režimi ne stignu da se otresu neumornih nasrtljivaca, bar su mogli da preseku veze sa podzemljem. Osim ako ih to područje „iz srca tame” nije fasciniralo. U petooktobarskoj revoluciji, mnoge barabe su promenile dresove. Od Slobinih batinaša i ubica njegovih bivših prijatelja, nastali su romantični junaci prevrata.

Eto, onog dana i one kritične noći, mogli su da pucaju i pobiju pola Beograda. Da ga očiste kao kineski crveni odredi Tjenamen i da se familija ponovo vozi Titovim „mercedesom”, uz ovacije, glagole, stare cipele i kamenice. Ali, oni su bili „uz narod”, iz sasvim jednostavnog razloga: iz straha za svoje pretorijanske tikve. Jer, izvesno je da bi ih toga dana izgubili, samo da se u poslednjem času nisu otrgli se od ludog vođe.

Daleko od javne scene nasilja, srpski kumovi su imali moć koju niko još nije uspeo da pojmi. Ta vrsta neospornog uticaja na život i smrt Srbije, nije moguća bez vlasti, i ta sorta parazitskog jedinjenja nije narušena.

Država se bojala svojih slabosti, tranzicione rovitosti i korupcije koju nije mogla, niti još može da sagleda. Zato je u „mekoj verziji makijavelizma”, pod Đinđićem, probala sa neposrednom, lakom edukacijom. Na primer, da se preko uglednih deputata (Čeda, Beba, Vesić) utiče na savest i poštenje razuđenog srpskog podzemlja („aman bre ljudi, nema smisla!”). To je inače bila zavodljiva misija, koja je davala savršen alibi za svaki kontakt sa onostranim svetom. Dakle, nema nikakve pogodbe, samo ih prevaspitavamo.

No, moć novca je izgleda užasna. Mnogi su andragoški kontakti prerasli u nežna prijateljstva. Praznoglavi provincijski razbojnici dičili su se kabinetskim burazerima. Neki od njih ulazili su u vladu u kratkim gaćama, ili hlačama, kako hoćete. Nova klasa rasla je pod rukom vlasti, umesto da se počupa kao palamida.

Ko je koga tu kontrolisao? Naravno, mafija je uzela neuke i nezasite službenike na svoj kazan i poželela da ima sve, taman kad je razumela da je režim vezao sebi ruke njihovim omčama. Pobuna JSO je bila glupa ideja, koja je ipak pokazala veliki, opravdani strah vlasti. I to od mračne sile koju je sama očuvala na svojoj izdašnoj infuziji.

Današnja vlast nosi u svojim opozicionim uspomenama teret podrške toj pobuni. Koštunica je lepo rekao da ljudi štrajkuju sa alatom sa kojim obavljaju svoju delatnost. A sada se javio i bivši načelnik DB, Goran Petrović, koji je otkrio imena dvojice pisaca saopštenja podrške pobuni komande žandarmerije. To su navodno učinili Dragoljub Mićunović i Nebojša Čović.

Tako naša istorija važnih i neuništivih karijera, apsurda i sramnih epizoda dobija nove tomove. „Politika je kurva”, kažu ljudi koji poznaju najstarije zanate, a sa tom definicijom se rado slagao i Nikola Pašić. Ali nije valjda baš toliko bestidna kako se nama prikazuje! Afere čiji odjeci stižu do javnosti poslednjih sedmica, možda su samo deo ledenog brega. Vlada se rado bavi svojom čednošću i neumorna je u glagoljivoj borbi protiv korupcije. Ipak, još nema uverljivih odgovora povodom skandala neprijatnog mirisa koje se pomaljaju iz vlasti. Iskušenja su velika, ali su neophodna i suočavanja. Moć neizbežno regrutuje nove lopove, a oni traže sebi slične.

Naša bliža prošlost je obeležena ratovima, zločinima i skandalima. Duh nasilja oseća se na svakom koraku, omladina se uči da je mnogo lakše oteti nego stvoriti. Beba se možda već vratio u Beč, a Legija radi iz zatvora. Njegova drugarica je osnovala agenciju za „zaštitu ljudi i objekata”. Firma ima simbolično ime: „Lupus”.

Lupus in fabula? Pa, možda je i o tome reč.

Sećate li se onog plakata, gde gadni vuk pokazuje svoje naoštrene zube i crvene oči. Na glavi nosi beretku jarke boje. Na plakatu piše: ”Terorizam je bolest – pozovite doktora!” I takav doktor u belom patriotskom kombiju, vozi svoje štićenike na Frušku Goru.