Dugi put u rat

B92: Objasnite nam , molim Vas, kontroverzni aneks vojnog sporazuma iz Rambujea. Na koji način je on predstavljen srpskoj delegaciji i šta mislite zbog čega se oko njega digla tolika buka?

Petrič: Mislim da je pre svega važno reći da sve navodno vojne tajne aneksa u stvari nisu tajne. Prvo, svi koji su prihvatili poziv da idu u Rambuje znali su od početka da će mogući dogovor imati dva dela –civilni i vojni, jer je dejtonski mirovni sporazum, da tako kažem,  bio model. Pošto je Milošević bio jedan od potpisnika u Dejtonu, on je znao da će to biti i deo budućeg plana o Kosovu. Tako da kada smo bili tamo, kada smo pregovarali, dogovorili smo se da ćemo početi sa civilnim delom, a da ćemo posle preći i na vojni aspekt. Ono što je, takođe, veoma važno jeste da su o implementaciji vojnog dela sporazuma  pregovarali  samo međunarodna zajednica i jugoslovenska delegacija budući da vojni ugovori moraju biti zaključeni sa zemljom koj ima suverenitet, ali u pregovorima nije učestvovala i kosovsko albanska delegacija. Nekoliko dana pre završetka konferencije,  posto smo skoro završili pregovore o civilnom , političkom delu, jugoslovenskoj delegaciji predočen je aneks vojnog sporazuma. Srbi su onda rekli – mi zvanično ovo  ne prihvatamo, jer to ne podrzava Rusija. Istina je da su Rusi rekli da dokle god Srbi ne budu spremni da ga prihvate, oni neće podržati aneks. Ali to je bila uobicajena diplomatska praksa u smislu napred – nazad, koja je već obeležila Dejtonske pregovore. Zbog toga i nismo bili zabrinuti. Ali uveravam vas da je nekoliko dana pre kraja konferencije svaka pojedinačna reč dogovora bila poznata srpskoj strani.

B92: Znali ste da same odluke donosi Milošević, tako da je sama odluka o organizovanju Rambujea gde su se donosile neke odluke , ozbiljne i manje ozbiljne na neki način se može tumačiti kao cirkus . I Vi sami ste nekoliko puta putovali u Beograd da bi razgovarali sa Miloševićem. Kako ste se osećali radeći taj posao , a znajući da će na kraju Milošević o svemu odlučiti ?

Petrič: Svima je tamo bilo jasno da će na kraju Milošević biti taj koji ce odlučiti , onaj koji će reći DA ili NE. Zato smo naravno tražili sporazum koji bi, koliko je god to moguće, bio fer i ravnopravan. Moram vam reći da su politikolozi na kraju, posle analiza političkog dela sporazuma, rekli da što se podele vlasti tiče, Albancima bi pripalo 60%, a Srbima 40%. To nije neuobičajeno. Uvek morate da ojačate manjine u svim dogovorima  tog tipa. Zato nam je bilo jasno da je to bio fer sporazum ali i da će biti neophodno  da ga Milošević odobri. Nekoliko ministara inostranih poslova , kao i drugi političari radili su na tome da  ubede Miloševića da to i prihvati. Nije bio toliki problem sto Milošević nije u Rambujeu, jer smo znali da neće tražiti da raspravljamo o detaljima sporazuma. 

On je tamo imao odlične ljude koji su profesionalno radili svoj posao, na primer profesor Marković i čitava delegacija.  Šainović je bio čovek za koga sam uvek govorio da dobro radi, zna da sluša, a znao sam i da Milošević u njega ima poverenje.  On je za mene bio važan sagovornik. Na kraju, to je arbitražna odluka, niko uključujući i moje kontakte u srpskoj delegaciji nije znao šta će Milošević odluciti. To je na izvestan nacin bila dupla igra, on je poslao pregovarače da dobiju što je više moguće i oni su odradili sjajan posao, a on bi na kraju to pogledao i rekao DA ili NE. To je bilo jasno od početka , ali je postalo tragično jasno na kraju pregovora. Iako je to bio dobar sporazum, on ga je odbacio.

B92: Koje su po Vama najveće greške u pregovaračkom procesu? Spominjali ste da pregovori Holbruk Milošević nisu predvideli prestanak rada OVK.

Petrič: Mislim da je veliki problem u sporazumu  Holbruk Milošević , to što je on načinjen bez uključivanja kosovsko albanske strane. Ni Rugova, iako je on manji problem jer smo ga ubedili da treba da prihvati taj sporazum – ja sam lično bio zadužen za pregovore sa Rugovom, ali ni on ni OVK  nisu bili deo pregovora . Za OVK ti pregovori nisu ni postojali. To je, u stvari bio glavni problem. Zato su u osnovi, čim se jugoslovenska vojska povukla, oni zaposeli njene položaje i od tog trenutka je bilo jasno da bez uključivanja kosovsko albanske delegacije u pregovore, i kao drugo,  bez  implementacije vojnog dela, nećemo uspeti. To je bila lekcija koju smo naučili iz pregovora  Holbruk Milošević. Posle smo u Rambujeu uključili i njihovu delegaciju i  sa uvažavanjem vojnog dela dokumenta to je bilo najrealisticnije moguće rešenje.

Takođe je veoma interesantno znati da je aneks o vojsci i o dolasku međunarodnih trupa na Kosovo podrazumevao da će glavni zadatak tih trupa biti razoružanje OVK. Jugoslovenska vojska i srpska policija su prirodno disciplinovane i otići će bez prisile međunarodnih snaga. Mnogo teže pitanje bilo je kako razoružati OVK, što smo videli tokom NATO bombardovanja . Milošević bi imao mogućnost i pravo da od međunarodnih snaga traži da razoruža OVK , da to zaista učine jer bi to potpisao u ugovoru. Tako da bi on imao vojna sredstva, ja bih mu dao dozvolu i to bi bilo učinjeno. Na žalost, Milošević to nije hteo da uradi.

B92: Gde mislite da je Vaša najveća greška u pregovorima?

Petrič: U veoma dramatičnom trenutku pregovora imao sam ideju i predložio sam francuskim domaćinima da bi  predsednik Širak i predsednik Klinton , a možda i kancelar Šreder  trebalo da preuzmu inicijativu i pozovu Miloševića u Pariz kako bi ga ubedili da potpiše. Imao sam tu ideju ali, na žalost nisam uspeo da je ostvarim, jer u to vreme  nisam dobio podršku za tako nešto.

B92: Da li smatrate da je i pre Rambujea doneta odluka o intervenciji NATO-a?

Petrič: Vidite, moderna diplomatija sastoji se iz nekoliko delova. Na takvoj vrsti konferencija jasno je da smo bili pod velikim pritiskom vremena, jer  je NATO još u oktobru 98 godine javno objavio da je spreman da napadne. Tako da su to svi znali. I Milošević je znao da će se stvari odvijati po izvesnom automatizmu ukoliko se u Rambujeu ne nađe uspešno rešenje.  Ukoliko civili, diplomatija ne bi uspeli da nađu rešenje, a mi smo, sa naše strane već uradili šta smo mogli, nastupa kraj diplomatije i u tom slučaju preuzima drugi partner - NATO. To je svima bilo jasno. Ja sam bio pod strašnim psihološkim pritiskom i mnogo puta sam rekao pre svega Šainoviću, ali i mnogim drugim – slušajte,  mi stvarno moramo da nađemo mirno rešenje, inače ja nemam više šta da radim. A rekao sam i svom ruskom kolegi Borisu Majorskom da je u interesu Evropljana, a pre svega Rusa, da NATO nema posla u Srbiji i da mi odradimo posao, da to bude naš zajednički uspeh, rusko-američko-evropski uspeh, a ne uspeh NATO-a. Ponovo kažem, Milošević , na žalost, nije slušao. 

Sećam se kako je Majorski tog sudbonosnog 22. marta, dva dana pre početka bombardovanja, pokušao da ubedi Miloševića da potpiše. Milošević ga je gledao sa potcenjivanjem, prkosno - u smislu ne zanima me šta govorite. Za mene je to vrlo karakteristično sto je Boris Majorski sa kojim sam, dok smo leteli iz Pariza u Beograd pričao, diskutovao o rešenju kritične situacije,  rekao da će ostati u Beogradu i da ga ne zanima da li će bombe pasti. Bio je izuzetno odlučan u nameri da nađe rešenje. Posle razgovora sa Miloševićem tog 22. marta zvao me je, međutim, i rekao da je upravo dobio instrukcije iz Moskve i da mora da se vrati. Očigledno je šta se desilo - Rusi su odustali. Znate, to je i bio kraj naših pokušaja da nađemo mirno rešenje. .

Situacija na Kosovu

B92: Koliko ste danas zadovoljni stanjem na Kosovu, pod međunarodnom upravom nisu postignuti veliki pomaci?

Petrič: U BiH sam video koliko je teško rekonstruisati društvo posle rata. Ovo je za mene kao Evropljanina najvažnija lekcija. Trebalo bi da pokušamo da sprečimo nasilne konfilkte koliko je god moguće, nažalost ni u Bosni ni na Kosovu to nije bilo moguće. Tako da je posle tako krvavog događaja, posle toliko poginulih ljudi mnogo teže vratiti društvo na noge. Emocije su i dalje vrlo jake. Moram vam reći da se u Bosni i na Kosovu situacija poboljšava, iako je to veoma sporo i trebaće još mnogo vremena. Moramo imati u vidu da to nisu samo post- ratna društva, već društva koja prolaze kroz period tranzicija -sa starog komunističkog sistema na nešto novo, nadam se u  demokratska društva. To je veoma teško jer u stvari imate duplu tranziciju – prelazak sa rata u mir i sa starog u novi sistem. To je veoma  teško breme za te zemlje.  Mađarskoj, Češkoj, koje su prošle kroz mirne tranzicije, bilo je potrebno 10 godina da dosegnu prag EU i trebaće im još ko zna koliko da dostignu prosečan evropski standard. Post-ratnim društvima biće potrebno duplo toliko vremena .

B92: Nedavno ste se sreli sa Miloševićem u Hagu, kako je to izgledalo?

Petrič: Moram reći da je to bio jedan od najneprijatnijih susreta koje sam imao, veoma napet ali i izuzetno važan za mene lično. Milošević je očigledno bio veoma dobro pripremljen, pročitao je moju knjigu o Kosovu, pročitao je i intervjue koje sam davao. Postavljao je pitanja tako da javnost vidi da li ja mogu na njih odgovorim, da li ću znati da odgovorim ili ne. Moram reći da je to bio pravi test. Pravi životni test za mene, moj rad, moja razmisljanja i osećanja. Bio sam veoma skoncentrisan i napet i posle više od dva sata unakrsnog ispitivanja, laknulo mi je jer mislim da sam uspeo da odgovorim, da predstavim svoje viđenje. Još verujem da je moje viđenje ispravno.

B92: Da li mislite da će u Hagu  pravda biti zadovoljena?

Petrič: Mislim da je ono što se dešava u Hagu nešto poput eksperimenta  o svetskoj pravdi. Nije sve savršeno, ali je veoma važno. Ako želimo da izvučemo neku pouku iz krvavih sukoba u bivšoj Jugoslaviji, došli smo do tačke kada predsednici i politički lideri nisu iznad prava. oni mogu da izbegnu pravdu u svojoj zemlji, ali postoji viša instanca gde se ta pravda reguliše. Nije savršeno i daleko je od idealnog rešenja , ali jeste početak. Mislim da to treba tako gledati. Razlog zbog koga sam ja išao u Hag i zašto sam prihvatio to, tako da kažem, mučenje, jeste želja da doprinesem da se sazna  ono što se stvarno dogodilo. Ta istina je izuzetno kompleksna i do nje treba stići sto je više moguće. Zbog toga mislim da svi imaju odgovornost da podrže taj proces. Hag će na duge staze biti od  koristi za sve one političare širom sveta koji budu želeli da počine zločin kao deo svoje političke strategije. To će sada biti mnogo teže i mislim da će mnogi političari odustati od  svog stava da bi tako nešto moglo biti rešenje. To je važno. Važno je i za Srbe u smislu da je potpuno jasno da nisu svi Srbi krivi, već da je u pitanju individualna krivica onih koji imaju političku moć da učine nešto ispravno ili nešto pogrešno. Milošević je imao mnogo šansi, čak  i posle Dejtona gde mu je međunarodna zajednica uprkos njegove uloge u Bosni  verovala. On je, međutim zloupotrebio to poverenje ponovo i to je, po meni, razlog zašto je završio u Hagu. Imao je šansu, propustio je, a sada treba da se skoncentrišemo da se svi oni koji su odgovorni nađu pred sudom.

B92: Vi ste bili za ideju da se i Hašim Tači nađe kao pregovarač u Rambujeu. Da li možete da objasnite zašto, da li je u tome bilo nečeg ličnog?

Petrič: U tom trenutku sam imao ideju da i ekstremiste moramo uključiti u razgovore. To sam naučio iz konflikta na Bliskom istoku. Sledeći taj princip, i analizirajući situaciju došao sam do zaključka da bi sa Rugovom bilo lako, on bi potpisao šta god hoćete. Ali to se ne bi održalo jer bi odmah usledio vojni, nasilni odgovor OVK. Tako da samo ako bismo i njih uključili u pregovore, mogli bismo da nađemo stabilno rešenje. Bilo je jasno od početka da u zemlji kao što je Kosovo, gde je oružje toliki problem, potrebno razoružanje, a ne teroristička grupa u ilegali. U to vreme, u jesen 98. godine, i Amerikanci su razmišljali o tako nečemu, samo što se Holbruk sastao sa pogrešnim liderom. Za mene je ta ideja bila važna i mi smo uradili istraživanja o tome ko ima veliki politički uticaj unutar te nepoznate organizacije koja sebe naziva Oslobodilačka Vojska Kosova. Moji ljudi su gledali, proveravali i istraživali i ja sam se prvi put sastao sa Hašimom Tačijem i njegovim ljudima. Ja sam ih saslušao i rekao im koje su pozicije EU. Tako smo veoma polako uspostavili neki odnos. Interesantno je bilo kada su pripadnici OVK oteli jugoslovenske vojnike kao odgovor na izvesnu situaciju na kosovsko albanskoj granici, ja sam tada pregovarao zajedno sa Krisom Hilom sa vojnim komandantima OVK. Tači nije prisustvovao. Ali posle telefonskog razgovora sa njim u kojem je garantovao da će jugoslovenski vojnici biti pušteni, shvatio sam da taj čovek ima veliki politički uticaj u OVK. Tako je izvršen manji test i to je razlog zašto je Tači uključen u pregovore. Nema tu ličnih simpatija jer ih i ne može biti u tako važnim pregovorima. To mora biti racionalna analiza situacije i učesnika i to je i učinjeno.