Prvi put sa ocem u kupleraj

Habzburške zakonom delatnost „slobodnih dama” bila je izjednačena sa ostalim zanimanjima. Somborski Magistrat je 1756. naredio „bludnicama sa strane da napuste varoš, kako bi se ovdašnje mogle baviti svojim poslom”, a gradski Senat je od 1827. plaćao njihove zdravstvene preglede. Uzalud su bile krstaške bitke župnika Matije Slatkovića, koji se nije libio da pred ukućanima obruka domaćina koji je tražio „ljubav i sa strane”

Setim se često rečenice čuvenog “Dnevnikovog” starog vuka, čika–teče Blažića, pred svake izbore, bili oni životni ili politički: “Kad je moja baba pre onoga velikog rata držala kupleraj u Pešti i kad poso nije išo, nije menjala zanimanje već personal.” Naravno da Tečina baba nije bila peštanska madam, već je život provela čijajući guske u Bečeju, ali to davno vreme,koje mi sada posmatramo kao svojevrsni moralni uzor, biti madam ili delatnica u kući pod crvenim fenjerom skoro sasvim redovno zanimanje. Sve dok nakon tog, poslednjeg velikog rata, Narodnooslobodilački odbor somborski nije odlučio da bludnice i prostitutke varoške obeleži šišanjem do glave i premeštajem na mužu krava u tek nastale kolhoze.
Među kuplerajima varoškim znao se red. U Lastinoj (danas Jožefa Flosbergera) ulici bilo je ljubavno gnezdo za imućniju, boljestojeću gospodu, srednji stalež je prijateljicu noći mogao da pronađe u Jorgovanskoj ulici, koja i dan-danas nosi isto ime, dok je plebs i “poslednji od ljudi” utehu nalazio u zagrljaju kupler dama u Vojničkoj. Za mlade naslednike kojima je baba želeo da otvori oči kad je životno iskustvo u pitanju, najpogodnija je bila “Dikina kafana”, smeštena tik uz gradsku farmaciju, današnju Galeriju Konjović. Uz još nekoliko kupleraja, najstariji zanat se upražnjavao i u skoro svakoj kafani tog doba. Još stoji u Somborskom arhivu tužba iz 1910, u kojoj se sudu na postupanje predaje vlasnik kafane “Ratar”, jer mu konobarice, zarad povećanja prometa bludniče. A time ne samo nelojalno konkurišu ostalim birtašima, već krše i jedno od najstarijih pravila: u bordelima somborskim ne sme da se toči alkohol.
Da je zakon u ovoj oblasti igrao veliku ulogu svedoči dokument iz 1765, u kojim Magistrat somborski naređuje “bludnicama sa strane da imaju napustiti varoš, kako bi se ovdašnje mogle nesmetano baviti svojim poslom”. Prema rečima Radeta Šumonje iz Istorijskog arhiva Sombora, nije to jedini zvanični spis o kuplerajima.
– Pravilnik o javnim kućama i bludničenju donet je u Somboru 1869. i 1891. Detaljno propisuju uslove pod kojima moraju da rade kupleraji. Jedan od poslednjih tako liberalnih spisa datira iz 1933. pod imenom “Gradski statut o prostituciji”, kaže Šumonja. Među arhivskom građom se čuva i žalba izvesne Jelene Pereldik iz 1924. na odluku gradskih otaca da joj ne dozvoli otvranje javne kuće.Tu je i radna knjižica gospođice Marije Husar, koja je ostala dužna neke novce gradskoj bolnici, u kojoj se lečila od veneričnih bolesti. Radna knjižica je uredno overena i svedoči o redovnim pregledima i sposobnosti za rad u ovom zanatu.
Od 1827. na predlog gradskog fizika, što će reći zvaničnog varoškog lekara, i prostitutkama je omogućen status uredno zaposlene osobe, sa svim pravima koja im slede. Mada su svi fizici somborski navodno bili veliki protivnici prostitucije, nastajala je prava borba među njima ko će voditi brigu o “slobodnim damama”. Jeste da je Senat (današnja gradska vlada) plaćao redovne zdravstvene preglede varoškim bludnicama, ali nisu to bile velike pare.
Bludničenju i prostituciji su se protivili sveštenici sve tri konfesije. I danas je čuven rimokatlički župnik Matija Slatković, koji je redovno popisivao bludnice i zahtevao od gradskih vlasti da ih šikaniranjem nateraju da se ostave “prljave rabote”. Odlazio bi velečasni i u kuće vernika i brukao domaćine koji su koristili usluge bludnica. Da su usluge noćnih dama bile sredstvo i političkog marketinga svedoči još iz sredine 18. veka javna polemika Avrama Mrazovića i Emerika Bošnjaka, u kojoj je osnivač čuvene “Norme” optuživao nesretnog Emerika da ljubav traži i van porodičnog gnezda.
U nacionalno i verski gotovo polarizovanom društvu kakvo je bilo u Somboru pod vlašću Austrougarske, jedino kupleraji uspevaju da ostanu oaze jedinstva. Pokušaj segregacije u ovom zanatu je i propis da sluškinje katoličke vere ne smeju služiti u pravoslavnim kućama i obrnuto, pošto su upravo one najčešće bile lake žene. Služavkama su konkurisale konobarice, takođe raspoložene (ili materijalnom nemaštinom primorane) na nalaženje dopunskih prihoda. I pored tih pokušaja, nikada se u javne kuće nije išlo po nekom nacionalnom ključu, mada je opstajala legenda o vatrenim Mađaricama ili pustopašnim Slovakinjama.

Bludne noći i jutarnje kajanje

Da ne bi bilo da su samo muške glave u somborskim kućama imale poriv ka bahanalijama, postarala se frajla Semzinica. Naslednica basnoslovno bogatih plemića Semza od Kajmunke, na prelazu iz 19. u 20. vek bila je poznata po orgijama koje je priređivala u svom kaštelu na sivačkom putu. Legenda kaže da je samo zarad bludničenja Semzinica izgradila prostrano i raskošno potkrovlje, u kojem se zabavljala sa biroškim momcima, ali i kapelu pokraj kaštela, u koju je pokajnički trčala svako jutro posle burne noći. Iako je poslednja muška generacija Semza pomrla u najboljim godinama, Semzinica je, valjda zbog aktivnog života, doživela duboku starost.