Ako ne zagrizeš nećeš ni pojesti

Iako još nisam sasvim sredio utiske mogu reći da je tu sve ono što sam hteo. Naime, rediteljski je vidljivo šta sam hteo da kažem. U tom smislu sam jako zadovoljan. Moram priznati da me uvek taj susret sa publikom, naročito na premijeri, i zbunjuje i plaši i raduje...I zapravo nikad ne znam gde je taj spoj, ne znam tačno ni šta treba da očekujem. U početku uvek, gotovo sumanuto, iskreno verujem da je baš tačno to ono što bi u ovom trenutku trebalo raditi.

Čak ponekad i nehotice zaluđujem ljude tom varijantom. A evo, zahvaljujući vama još nisam stigao do publike da čujem utiske. U svakom slučaju meni je izuzetno drago što sam radio „Povratak“ Harolda Pintera – rekao je reditelj Nikita Milivojević odmah nakon premijere tog komada na Novoj sceni „Zvezdara teatra“. Reč je o komadu u kome su, između ostalog, priču o (ne)moći svakovrsnih strahova, o(ne)razumevanju motiva ljudskih postupaka i razloga činjenja dočarali glumci Bora Todorović, Nenad Jezdić, Vlastimir Đuza Stojiljković, Branislav Tomašević, Aleksandar Alač i Nataša Ninković. Radili ste dosta u inostranstvu, pre dve tri godine bili među prvih deset evropskih reditelja. Mogu li se te pozorišne scene iz drugih sredina uporediti sa ovdašnjom?

- Treba porediti, zašto da ne. Pa, svi mi dolazimo u pozorište da bismo gledali jedni druge. Bar se ja tako ponašam. Veoma volim i vrlo mi je izazovno da gledam tuđe predstave, da sagledam, između ostalog, na koji način misle oni koji ih rade. Možda je trenutno problem što naše pozorište nije zahtevnije. Jednostavno, pozorište jeste i treba da bude vrlo šarena kategorija ali je nužno da u tom šarenilu postoji barem jedan segment koji se u svetu uslovno zove ‘umetnički teatar’. Mora da postoji rizik, istraživanje, greške, uspesi, neuspesi - jer bez toga pozorište zapravo stagnira. U to sam ubeđen! Jer jedino iz pokušaja koji su potraga za nečim, možda ne znate ni vi tačno za čim - ali su potraga - može da se izrodi nešto novo i eventualno valjano. Ako se bojite da zagrizete onda to ne vodi nikuda.

Ovo je, između ostalog, komad o (ne)moći ljudskih zebnji i strahova. Koliko je zbilja strah dominantan u ljudskom životu?

- Ne mislim da sam specijalista za ovu temu ali istina je da sam se dugo bavio njome. Na probe sam čak dovodio jednog psihijatra da nam malo razjasni te stvari. A ono što je meni najbliže u toj priči to je jedno užasno osećanje (prikrivenog) straha. Moj strah se ogleda u tome što više ne mogu da razumem motive ljudskih postupaka. Zašto neko vama blizak radi baš to što radi? Neprepoznajem razloge! I što je najvažnije, nemate više ni u šta poverenja. To proizvodi nesigurnost i iracionalni strah. A to opet govori o jednoj široj bolesti koja kreće od pojedinca pa metastazira dalje.

Da li je ta nesigurnost o kojoj govorite jedna od odlika našeg sadašnjeg društvenog trenutka?

- Uvek sam mislio da su jedini moji angažmani u svim ovim našim pričama predstave koje radim. Sve što sam imao da kažem o sebi i drugima - sve sam to uspevao nekom srećom ili čudom da stavim u svoje predstave što mi je verovatno pomagalo da nekako preživim. Tako i ovo - uopšte ne mistifikujem kada kažem da osećam strah jer ne mogu da objasnim motive nekih ljudskih postupaka. Kako je moguće da preko noći počnu da menjaju svoje ponašanje? Šta ih primorava da se tako promene? E sad, u ovoj predstavi sve zajedno dolazi do potpune destrukcije.

A u životu?

- Život... Mislim da je istovremeno i gori i bolji od komada. Nije u realnosti ni malo beznačajna uloga iluzija i nadanja. Bez ikakve patetike, da nema iluzije i nade čovek uopšte ne bi imao volje da ide dalje. Mi smo previše u nekim mračnim i morbidnim mesecima i godinama.

Mislite li da smo zbog toga kolektivno bolesni?

- Za sebe mogu da tvrdim kako imam blagu dijagnozu (smeh) i da je nisam svestan. Svi oni koji su preteklih deceniju i po živeli ovde, prošli sve sodome i gomore, a misle da su ostali normalni, bojim se da strašno greše. Živeti u jezivoj neizvesnosti, boriti se za svaki dan i koru hleba, a verovati da ćeš pri tom ostati normalan, jednostavno je neozbiljno. Uveren sam da nama treba jedno kolektivno ozdravljenje. Nisam stručnjak da kažem kako. Lično, imam mali prostor u kome se se nalaze ljudi s kojima se razumem.