[Izborni sistemi] Većinski jednokružni sistem - FPTP

Princip je izuzetno jednostavan: teritorija na kojoj se glasa podeljena je na izborne jedinice, a u svakoj od njih takmičenje se vodi zasebno. Birači biraju između konkretnih ljudi i na glasanje izlaze jednom. Pobednik je kandidat sa najvećim brojem glasova, nezavisno od toga da li taj broj predstavlja apsolutnu većinu (teoretski pobednik može imati i svega 10 posto glasova, u praksi je ove godine Rik Santorum dobio primarne republikanske izbore u Ajovi sa 25 posto).

Takav sistem glasanja u velikoj meri favorizuje najveće partije, jer u njemu važi parola „ako glasate za bilo koga osim drugoplasiranog, glasali ste za pobednika“ (na predsedničkim izborima u SAD ključnu ulogu 1992. imao je Ros Pero, a osam godina kasnije Ralf Nejder – oni su doprineli rasipanju glasova i oba puta je pobedio njima dalji od dva kandidata, Bil Klinton na prvim, a Džordž Buš Jr. na drugim izborima). Vrlo brzo ovakav izborni sistem stvara dvopartijski stranački sistem, kakav je uočljiv u državama u kojima se primenjuje.

Britanski izbori iz 2005. odličan su primer: na njima su vladajući laburisti osvojili 36 posto glasova, konzervativcima je pripalo 33 posto, a liberalni demokrati ostvarili su najbolji izborni rezultat decenijama unazad, sa gotovo 23 posto glasova. Međutim, zahvaljujući izbornom sistemu laburisti su osvojili 355 mesta u Parlamentu, 40 više od apsolutne većine, konzervativcima je pripalo 198 (nešto manji procenat nego u biračkom telu), a LibDem je imao samo 62 poslanika, manje od 10 posto.

Dejvid Kameron i njegovi protivnici u izbornoj jedinici Vitni, Oksfordšir (AP)

Takav ishod ima psihološki uticaj na birače, koji na izbore izlaze sa svešću da je sve osim glasanja za najmoćnije partije (u državi ili u toj izbornoj jedinici) praktično bačen glas. Sa tim problemom ne suočavaju se proporcionalni sistemi. Posle većinskih izbora ostaje veliki broj „propalih glasova“, što su svi glasovi za kandidate koji nisu prošli u parlament. Na pomenutim britanskim izborima propalo je čak 70 posto glasova!

Dobra strana u ovakvom sistemu je što najjača stranka na konkretnim izborima po pravilu dobija stabilnu većinu, pa se vlada lakše formira i ne mora da pravi kompromise između bitnih stavki izborne platforme, na osnovu koje je dobila većinu.

Kada se većina ne ostvari, kakav slučaj je trenutno u Velikoj Britaniji i već nekoliko uzastopnih izbornih ciklusa u Kanadi, dešava se situacija sa blokiranim parlamentom (engleski termin je Hung Parliament). Za razliku od evropskog partijskog sistema, gde su koalicije redovna stvar, u zemljama Vestminsterskog sistema ovakva pojava smatra se problematičnom.

Još važniji detalj, onaj koji predstavlja temelj Vestminsterskog političkog sistema, jeste princip po kojem svaki građanin ima svog poslanika. Zahvaljujući tome parlament nije apstraktno mesto na kojem se odlučuje o vašoj sudbini – u zakazanim terminima svaki građanin može da razgovara sa poslanikom iz svoje izborne jedinice, a njegov zadatak je da, zauzvrat, zastupa interese ne samo države, već i svoje lokalne zajednice.

Takav koncept važi za većinske izbore, bili oni jednokružni ili dvokružni, i po celom svetu se primenjuje na lokalne izbore (mada je Srbija iz nekog razloga i na lokalu prešla na proporcionalni sistem), jer se procenjuje da je na nižem nivou vlasti još bitnije da postoji direktna interakcija između građana i njihovih predstavnika.

Jednokružni većinski sistem popularan je u zemljama Komonvelta i češće se upotrebljava za predsedničke nego za parlamentarne izbore (u Evropi tako se bira samo gornji dom parlamenta Poljske).