Evropa govori, a mi ruke na usi

Rokovi za pocetak rada na reformi univerziteta vec su poceli da teku, ali se vecina fakulteta i zaposlenih na njima - uz jedan broj primernih izuzetaka - jos uvek ponasa kao da se nista ne dogadja. Ocekivanja se, sa izvesnim razlikama izmedju pojedinih fakulteta, uglavnom mogu svesti na sledece:
    Izbeci racionalizaciju i zadrzati celu mrezu visokoskolskih institucija.
    Zadrzati univerzitete kao neobavezne poslovne zajednice fakulteta i instituta.
    Zadrzati visoku autonomiju fakulteta i univerziteta u odnosu na vladu.
    Zadrzati dosadasnje hijerarhijske odnose u kojima redovni profesori/naucni savetnici imaju odlucujucu rec.
    Odrzati nejasna i privatizovana merila za izbore i reizbore u pojedina zvanja.
    Zaobici rezultate evaluacije rada univerziteta i izbeci medjunarodnu kontrolu kvaliteta nastavnika i nastave.
    Izbeci lustraciju.
    Usredsrediti se na plate i poboljsanje uslova rada nastavnika/istrazivaca.
    Prebaciti sto veci deo finansijskog tereta na studente, ali izbeci sklapanje ugovora sa njima oko resavanja akutnih problema nastave.
    Praviti se da ne postoje vise skole i privatne visokoskolske institucije.
    Praviti se kao da se u Evropi nista ne menja u oblasti visokoskolskog obrazovanja.
    Spisak se moze produziti, ali je ovo njegovo jezgro. Takvo ponasanje je inace karakteristicno za ucesce u radnim grupama. Naime, clan jedne radne grupe, koga imenuje odredjena institucija, ima uglavnom tri cilja: da se pobrine da se njegovoj instituciji ne natovare neki poslovi i obaveze koje ne zeli, da uz sto manje rada finansijski prodje sto bolje i da, ako nesto podje naopacke, njegova institucija ne bude oglasena krivom za to. Nastavno osoblje uglavnom zeli da izbegne dodatni rad oko reforme, dobije bolju platu i izbegne odgovornost za kvalitet rada.
    Na drugoj strani je vlada, preko Ministarstva za prosvetu, pocela da radi na uspostavljanju nekih od institucija predvidjenih sadasnjim zakonom i priprema novi zakon o univerzitetu. Medjutim, njen rad jos uvek oznacava sledece:
    Vlada nema projekciju razvoja Srbije i unutar nje razvoja visokog skolstva i nauke.
    Vlada nije spremna na politicki rizik nepopularnih mera kao sto je, na primer, racionalizacija visokoskolske i institutske mreze.
    Vlada nije spremna da maksimalno razdvoji politicki i strucni aspekt upravljanja visokoskolskim i naucni sektorom i da za sebe zadrzi samo politiku razvoja visokoskolskog sektora, a strucne poslove prepusti strucnim organima.
    Vlada nije spremna na politicki rizik jakog pritiska na univerzitet da se brze reformise.
    I ovaj se spisak moze produziti, ali je ovo njegovo jezgro.
    Ni studenti kao masa nemaju jasnu predstavu sta zele, jer ih privredne i politicke okolnosti ne obodravaju da zahtevaju bolju nastavu, vec jednostavniji dolazak do diplome i, ako je moguce, odlazak u inostranstvo. Medjutim, oni su u ovome najmanje krivi, uzor smo im mi nastavnici, oni samo preuzimaju nasa merila i nase ponasanje.
    Zajednicki imenitelj sva tri ucesnika su nedostatak strateskog razmisljanja i oportunizam. Taj stav nije neocekivan, vec je prirodna posledica ukupnog razvoja univerziteta i visokoskolske i naucne politike tokom poslednjih dvadesetak godina, a pojacan je cinjenicom da su vlast i univerzitet tradicionalno personalno isprepleteni kod nas. Ali on nas sigurno vodi u dalje propadanje.
    Univerzitet se moze reformisati odozgo, politickom odlukom i primenom upravnih mera, onako kako je to cinjeno u bivsoj Istocnoj Nemackoj sa svim dobrim, ali i losim posledicama. To je brz i veoma bolan nacin, ali malo verovatan, koliko zbog vladinog stava da ne talasa previse onde gde ne mora, toliko i zbog pomanjkanja strategije razvoja.
    Univerzitet se moze reformisati i odozdo sopstvenim trudom na nesto sporiji i daleko manje bolan nacin, ali to zahteva da se na njemu promeni mentalitet, sto u ovom trenutku deluje skoro potpuno neverovatno. Pogledajmo tri primera.
    Svaki predlog o jacanju univerziteta na ustrb samostalnosti fakulteta docekuje se na noz iako je jasno da cemo pre ili kasnije morati da krenemo tim putem. To se najjasnije videlo po sudbini predloga o uvodjenju platnih razreda i raspodeli vanbudzetskih prihoda fakulteta na ceo univerzitet po odredjenom kljucu. On nije prosao jer su protiv njega bili svi koji imaju vece plate zahvaljujuci posebnim pogodnostima, a ne boljem kvalitetu rada. Parcijalni interesi su nadjacali zajednicke.
    Fakulteti se veoma opiru ideji da se rukovodjenje nastavnim i naucnim procesom (rektor, odnosno dekan) odvoji od rukovodjenja administrativnim i tehnickim poslovima (direktor univerziteta, odnosno fakulteta), jer se time gubi privatizovana kontrola nad finansijama, jer je lakse baviti se kotlovima za grejanje nego organizacijom nastave i nauke i jer se ne moraju potezati kvalitet nastavnika, nastave i nauke, pa se ne mora ni ulaziti u sukobe sa kolegama, a i sopstvena pozicija je time mnogo zasticenija. Zato se na nasim nastavno-naucnim vecima mnogo raspravlja o ispitnim rokovima, na savetima o raznim pravilnicima, a malo o nastavi i nauci.
    Veliko je nezadovoljstvo i kada se vodi politika oslanjanja na mladji kadar - asistente i docente - umesto na profesore, iako je jasno da ni redovni ni vanredni profesori zbog svojih godina nisu stvarna buducnost univerziteta, vec da su to asistenti i docenti, i da bi njima, ako ni zbog cega drugog, a onda zbog toga, trebalo dati znatno vise prava u odlucivanju. Recimo, cesto se na sam pomen medjunarodnih komisija za izbore i reizbore reaguje zucno, cak sa optuzbama za nacionalnu izdaju, a ispod toga se krije strah da ce se time razbiti klanovske povezanosti, ukinuti privatizacija kadrovske politike, spreciti negativna slekcija koja stvara mrezu medjuzavisnosti i otvoriti put kadrovskoj konkurenciji.
    Pokusajmo da zamislimo kakva bi panika izbila kada bi neko doneo odluku da svi nastavnici, od pripravnika do redovnog profesora, idu na proveru, te da oni koji ne ispunjavaju uslove ostaju bez posla. Prosto bankrotiraju jer nisu dovoljno uspesni na trzistu ili ispadaju iz tima posto vise ne igraju dovoljno dobro.
    I ovaj se niz primera moze produziti, ali nije poenta u tome. Poenta je da ce nas razvoj u svetu pregaziti brze nego sto mislimo, a mi se jos uvek nadamo da cemo se ispod tog valjka izvuci kao likovi u crtanim filmovima. Zakon iz 1998. godine je manje-vise onakav kakvi su danas zakoni diljem Evrope, i on je bio los ne toliko zbog svoje sadrzine koliko zbog vlasti koja ga je sprovodila. Njegov kljucni deo - ogromna ovlascenja dekana - bio je poguban jer ih dekani nisu koristili za poboljsanje vec za unistavanje kvaliteta rada i samog univerziteta.
    Pretpostavimo da vlada ima jasnu strategiju, recimo merkantilnu strategiju univerziteta kao preduzeca koje proizvodi i prodaje znanje, sto je vrlo verovatan razvoj, jer se Ministarstvo za nauku i tehnologiju sve vise pretvara u Ministarstvo za tehnologiju. Pretpostavimo i da univerzitet ima istu strategiju, sto je isto tako vrlo verovatan razvoj kada je rec bar o fakultetima vec usmerenim ka primenjenom i razvojnom radu (tehnicki, biotehnicki, biomedicinski, deo drustvenih fakulteta). Ka cemu cemo se onda usmeravati: Prodaji znanja studentima, prodaji znanja drzavnim organima, prodaji znanja privredi, izvozu znanja kroz privlacenje stranih studenata ili izvozu nasih studenata... Na sta zelimo da trosimo zaradjen novac: Vece plate, bolju opremu, bolje biblioteke, jacanje nastavnog rada, stipendiranje najboljih studenata, slanje saradnika na usavrsavanje u inostranstvo...
    Zamislimo da zaista jesmo preduzece. Kljucno pitanje je sta je onda optimalno za razvoj i poslovanje preduzeca u uslovima konkurencije. Ako hocemo da privucemo studente, onda cemo mozda morati da se dugo odreknemo boljih plata u korist investicija u studente kao kupce nasih proizvoda. I tako dalje.
    Ovde nije poenta u tome da budemo preduzece. Mi se mozemo odluciti i za humboltovsku tradiciju, i za racionalisticku tradiciju i za neku kombinaciju. Mozemo zeleti humboltovski, napoleonovski ili preduzetni vid upravljanja. Ali ja nemam utisak da se mi uopste odlucujemo za bilo sta. Mi se i dalje ponasamo kao da su promene u visokoskolskom sistemu u Evropi samo jos jedan kijamet koji ce da bude pa da prodje. A nece da prodje.
    Nesto se veoma veliko valja iza brda: opsti ugovor o trgovini uslugama, jedinstveni evropski obrazovni prostor, specijalizacija visokoskolskih institucija sa centrima kompetencije, jako sirenje privatnog sektora i privatizacija, stvaranje novog nadnacionalnog referentnog sistema kvaliteta nastave, sustinske promene nacina finansiranja nastave i nauke, sustinska pomeranja u nacinu upravljanja i rukovodjenja visokoskolskim institucijama sa vecinom eksternih clanova u upravnim odborima, usmerenje na rezultat itd.
    U "Sovinistickoj farsi" ponavlja se fraza "A Europa suti". Ovaj put Evropa govori, a mi drzimo ruke na usima. Mi se sa novim tokovima mozemo slagati, delimice slagati ili ne slagati, ali odgovor na njih moramo imati. I to veoma brzo. Sto smo u losijem polozaju, utoliko brze. Kasnije ce cena reforme biti visa. Sto brze budemo isli u reforme to cemo brze prebroditi njene probleme. Ali moramo biti svesni da svaka odluka, svaki stav, pa i nedonosenje odluke i nemanje stava imaju svoje posledice i svoju cenu. Krajnje je vreme da shvatimo da smo mi jedna mala, siromasna, lose organizovana zemlja i razorena zemlja. Ako u Nemackoj budu kinuli zbog pogresno povucenog poteza, mi cemo pasti u krevet smrtno bolesni.
    Osim toga, mislim da je isto tako krajnje vreme da shvatimo da vecina nas u visim zvanjima nece pre penzije imati neke velike koristi od ovih promena sem sto ce dobiti vise obaveza i odgovornosti, ali to je cena koju moramo platiti zarad opsteg interesa i neke bolje buducnosti onih koji dolaze iza nas.
    Autor je profesor Univerziteta u Beogradu