Srbiju trese prošlost, a ne reforme

U Srbiji je nastala duboka društvena kriza ne zbog sprovođenja reformi, nego sasvim suprotno, zbog izbegavanja da se prekine s prošlošću. Ovom ocenom Miroljub Labus, potpredsednik savezne vlade, lider srpskih reformista i kandidat koji je na septembarsko/oktobarskim neuspelim predsedničkim izborima dobio milion glasova, opisuje dvogodišnji rezultat postmiloševićeve vlasti.

Dokle se stiglo sa ekonomskim reformama, da li će iduća godina zaista biti teška, kako smo prošli u pregovorima sa MMF-om i Svetskom bankom, ima li budućnost zajednica Srbije i Crne Gore, koliko je Srbija umorna od svađa i podela, da li joj je potreban novi politički konsenzus za nastavak reformi, zašto niko ne želi da preuzme odgovornost za troškove tranzicije... teme su o kojima je Miroljub Labus razmišljao u razgovoru za "Vreme".

"VREME": Prošle nedelje završeni su razgovori sa misijom Međunarodnog monetarnog fonda. Kakve ste ocene MMF-a čuli povodom dosadašnjeg rada na reformama?

MIROLJUB LABUS: Ovo je bila jedna od "lakših" misija sa stanovišta našeg pregovaračkog tima. Razlog za to, između ostalog, je i njihova ocena da su tekuće ekonomske prilike povoljne i da se vodi makroekonomska politika u skladu sa našim prethodnim dogovorom. Posebno je istaknuto da je stopa inflacije niža od predviđene za pet odsto, a da će rast društvenog proizvoda biti ostvaren po stopi od četiri odsto kao što je i očekivano. Postoji nešto veći deficit platnog bilansa, ali uprkos tome rast deviznih rezervi zemlje prevazilazi sva očekivanja. Monetarni parametri vezani za neto domaću aktivu i neto deviznu aktivu su, takođe, potpuno u skladu s programom, što znači da rast realne novčane mase izražava rast tražnje za novcem i nema inflatorno dejstvo. Kurs se određuje na deviznom tržištu u skladu s pravilima Fonda o konvertibilnosti valute i nema nikakvih osnova za špekulacije u pogledu njegove nagle promene.

Na strani strukturnih promena, međutim, postoje određena probijanja dogovorenih kriterijuma izvršenja koja za sada nisu dramatična, ali ukazuju na blokadu parlamentarne aktivnosti u zemlji. Više zakonskih projekata još stoji u skupštinskoj proceduri, a odnose se na dalje reforme u fiskalnoj administraciji, obračunskim standardima i Narodnoj banci. To rađa sumnje u sposobnost zemlje da nastavi započete strukturne promene. Inače, proces privatizacije odvija se u skladu s očekivanjima, s tim što je ukazano da je potrebno izmeniti neka pravila vezana za tendersku privatizaciju koja obaraju cenu preduzeća. Pozdravljeni su rezultati u sanaciji bankarskog sektora i podržani su napori da se privatizuju državni udeli u bankama nastali na osnovu zamene duga po osnovi Pariskog i Londonskog kluba za svojinu.

Kakve su to izmene pravila tražene u tenderskoj privatizaciji?

Preterano insistiranje na socijalnoj zaštiti u trajanju od pet godina drastično s jedne strane obara cenu preduzeća, a s druge strane ne dozvoljava drugim ljudima, posebno nezaposlenima, da imaju koristi od privatizacije. I to se mora izmeniti.

S misijom Fonda dogovorene su mere i ciljevi makroekonomske politike za iduću godinu. Šta one sadrže?

Postignuta je generalna saglasnost oko ciljeva ekonomske politike za narednu godinu kako u Srbiji tako i u Crnoj Gori. Što se tiče Srbije, prekinuće se tendencija rasta javne potrošnje u društvenom proizvodu. Nadalje, fiskalni deficit će se smanjiti za 0,3 odsto društvenog proizvoda čime će se stvoriti prostor za dodatni porast investicija. Deficit će se vrlo ograničeno finansirati iz emisije novca, čime će se obezbediti stabilnost dinara. Emisiona politika Narodne banke rukovodiće se zahtevom za snižavanje inflacije u narednoj godini na nivo od devet odsto. Dinar će i dalje biti u režimu plivajućeg kursa, kao i do sada. Fond plata u državnom sektoru, uključujući i najveća državna preduzeća, imaće funkciju nominalnog sidra. To je nužno da bi se održala domaća tražnja u okvirima koji neće vršiti pritisak na platni bilans i devizni kurs. Ukupan rast društvenog proizvoda očekuje se u visini od pet odsto.

I u domaćoj javnosti može se čuti poznat antiglobalistički stav kako nam MMF natura svoje koncepte. Pri tom se kao argument poteže da je na svojoj godišnjoj skupštini i sama ta međunarodna finansijska organizacija ocenila da je njen dosadašnji angažman u zemljama u tranziciji bio pogrešan. Da li nam je sada, u trenutku kreiranja makroekonomske politike za 2003. godinu, MMF diktirao uslove kvaliteta i tempa reformi?

Ne želim da ulazim u ovu (anti)globalističku raspravu. Važno je da shvatimo da u našem slučaju MMF igra veoma konstruktivnu ulogu. Mi još nismo zemlja koja ima kreditni rejting na svetskom tržištu kapitala. Zato povoljne ocene MMF-a znatno smanjuju rizik investiranja i podstiču strane investitore da ulažu u našu zemlju. Na drugoj strani, neke značajne finansijske podrške jesu i formalno uslovljene pozitivnom ocenom o sprovođenju Produženog aranžmana s Fondom. To je, na primer, dodatni otpis duga Pariskom klubu od 15 odsto. Ali, i finansijska podrška Evropske unije je uslovljena na isti način.

U prošli petak završili smo pregovore s predstavnicima Evropske komisije o budžetskoj podršci od 75 miliona eura i zajmu od 55 miliona eura za sledeću godinu. Komisija je voljna da sprovede ovu makrofinansijsku podršku samo u okviru urednog realizovanja aranžmana s Fondom.

U drugim zemljama moguće je da postoji drugačije iskustvo o saradnji s Fondom, ali to ne treba automatski da se proširuje i na nas.

I iz dela stručne javnosti stižu pritužbe kako se zemlja previše zadužuje i kako će to generacije morati da otplaćuju. Preti li nam zaista preterano zaduživanje?

Visina spoljneg (i unutrašnjeg) duga jeste razlog za posebnu pažnju u svakoj zemlji, a posebno kod nas imajući u vidu šta smo nasledili. Ako izuzmemo primitivnu političku propagandu, i ovde su prisutne izvesne zablude. Jedna od njih jeste da ne treba uopšte više da se zadužujemo. To je jednostavno neizvodljivo. Naprotiv, potrebno nam je novo zaduživanje pod povoljnim uslovima i efikasno korišćenje ovih sredstava da bismo iz povećanog društvenog proizvoda sutra lakše otplatili stare dugove.

Pravi problem će nastati tek onog momenta kada, kao i sve druge zemlje, budemo usmereni na tržište kapitala da tamo tražimo dodatna sredstva. Tada ćemo shvatiti šta znače povoljni ili koncesionalni krediti koje trenutno dobijamo.

Da se podsetimo. Vreme koncesionih kredita ističe 2004. godine. Posle toga je teško verovati da ćemo imati pristup jeftinim IDA kreditima Svetske banke. Zbog toga smo ovih dana počeli razgovore sa Svetskom bankom o formulisanju strategije zemlje za period 2005–2007. godine kada ćemo biti upućeni na redovnu finansijsku liniju ove institucije. Tada će mnoge stvari biti drugačije. Do tada je izuzetno važno da što efikasnije upotrebimo dobijena sredstva i što više odmaknemo u procesu strukturnih promena privrede.

Gde se mi nalazimo posle dve godine u odnosu na zemlje centralne Evrope koje su prošle tranziciju? Ne samo u ekonomskim već u sveukupnim društvenim i političkim reformama?

Zemlje u tranziciji u centralnoj Evropi daleko su odmakle u procesu tranzicije i one će početkom januara 2004. godine postati punopravni članovi Evropske unije. Neke druge zemlje, kao Rumuniju i Bugarsku, uglavnom smo dostigli za ove dve godine. To, međutim, još ne znači da ćemo u isto vreme s njima ući u Evropsku uniju, jer mi imamo probleme sa ustavnim uređenjem zemlje koje će doprineti da se proces pridruživanja znatno uspori.

Kako ulazak u Evropu ne zavisi samo od promena u privredi nego i od ukupnih društvenih i političkih reformi, naša situacija je tu mnogo slabija. Mi nismo prekinuli s prošlošću i u mnogim oblastima društvenog života stare strukture su se skladno uklopile u nove okolnosti. Uz to, naša politička stvarnost je daleko ispod evropskih standarda i predstavlja glavni generator političke krize s dalekosežnim povratnim posledicama po privredu i zaposlenost.

U Evropu nećemo ući dok ne raščistimo s nasleđem prošlosti. To je jednom broju političara jasno i to je razlog što su oni protiv evropske integracije ili je namerno odlažu.

Ekonomisti naklonjeni reformama predviđaju da će naredna godina biti jedna od najtežih. Da li u taj period ulazimo s poboljšanim "socioekonomskim performansama" koje će građanima olakšati nova reformska iskušenja?

U sledeću godinu ulazimo u boljim okolnostima nego što smo ušli u ovu. Izašli smo iz posttranzicione recesije, ove godine stvoreno je više novih radnih mesta nego što je ugašeno starih radnih mesta (mada nisu sva registrovana), prenesena inflacija je niža, a devizne rezerve veće, ispod linije siromaštva danas živi manje ljudi (20 odsto u poređenju sa 33 odsto prethodne godine), potrošačka korpa je bliža prosečnoj plati nego lane. Međutim, politička nestabilnost je veća nego na početku godine i to kod ljudi stvara utisak nesigurnosti i sklonost da na stvari gledaju sa tamnije strane. Dakle, objektivno, prilike su bolje, ali se očekivanja skromnija nego prošle godine.

Da li će iduća godina biti teška, zavisi od nas samih. Ukoliko se formiraju nerealni zahtevi za porast potrošnje ili za rešavanje problema koji su se gomilali godinama i ako to zloupotrebe političke partije radi postizanja svojih sebičnih političkih interesa, iduća godina zaista može da bude teška.

Ja, dakle, ne vidim iskušenja sledeće godine u nastavku reformi, nego u odsustvu političke volje da se ove reforme podrže. Plašim se da troškovi reforme ne budu politički zloupotrebljeni. U oblasti strukturnih promena čeka nas nastavak privatizacije. Aukcije u osnovi idu dobro, potrebno je prilagoditi ona pravila o tenderskoj privatizaciji o kojima smo već govorili. Iduće godine očekuje se povećanje prihoda od privatizacije za 50 odsto u odnosu na ovu godinu. I ne vidim da ovde mogu da nastanu neki problemi, osim, opet, ako se privatizacija ne zloupotrebi u političke svrhe. Druge strukturne promene vezane su za privatizaciju državnog uloga u bankama. I ovde, ako se izbegne opasnost od smanjenja kapitala u toku procesa privatizacije, ne bi trebalo ništa da se desi da bi sledeća godina bila teška. Jedinu teškoću vidim u realizaciji budžeta i to u zahtevima za povećanje plata koji mogu da izađu van mogućih okvira rasta.

Kao jedan od razloga brzih i uspešnih reformi u prve dve godine tranzicije često je spominjana visoka finansijska naklonost međunarodne zajednice, pre svih Evropske unije i SAD. Da li je u ovom trenutku pokvaren međunarodni položaj Jugoslavije i dovedena u pitanje dalja finansijska naklonost?

Odgovor je vrlo kratak: nažalost, jeste. Imam utisak da smo potrošili najveći deo dobrog rejtinga koji je zemlja stekla 5. oktobra 2000. godine. Umesto faktora stabilnosti u regionu, što stalno ističemo da jesmo, polako smo opet postali problematična zemlja. Istina, mnogo manje nego ranije, ali mnoge evropske prestonice počinju da bivaju zamorene našim "specifičnostima", odnosno odlaganjem neophodnih promena.

Može li se to odraziti na buduća finansijska ulaganja u našoj zemlji i na poslovna partnerstva s pojedinim zemljama i njihovim kompanijama?

To se već održava. Postoje brojne informacije da kompanije odlažu svoje investicije za narednu godinu kada očekuju da se stvari raščiste. Mi na svojoj koži ponovo dokazujemo staro pravilo da politička nestabilnost ne pogoduje ekonomskoj saradnji sa svetom, posebno u oblasti investicija gde se očekuju dugogodišnja stabilnost i trajna pravna zaštita.

Da li na izvestan način problemi oko usvajanja Ustavne povelje, nesaradnja s Haškim sudom ili afera s izvozom oružja u Irak mogu ugroziti pozicije Jugoslavije u međunarodnim finansijskim organizacijama ili usporiti njen prijem, na primer, u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO)?

STO je direktno ugrožen Ustavnom poveljom. Teško je videti kako ćemo da nastavimo pregovore oko pristupanja ovoj organizaciji kada imamo dva različita spoljnotrgovinska i carinska sistema. Postoje presedani u istoriji STO-a kada su dve teritorije u istoj zemlji različito tretirane. Na primer, Kina i Hongkong. Teško je poverovati da u jednoj mnogo manjoj zemlji kao što je naša, s mnogo manjim tržištem, možemo da ponovimo ovakav izdiferencirani tretman. Dok se ne harmonizuju carinski i spoljnotrgovinski sistemi, nema mnogo šansi da se uspešno nastave pregovori sa STO-om.

Čini se da će to biti situacija i sa zaključivanjem sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Iz Brisela je u poslednja dva meseca upućeno više jasnih poruka našoj zemlji. Sve se svode na isto. Potrebna je Ustavna povelja, ali to nije dovoljno. Nužne su puna saradnja s Haškim tribunalom i harmonizacija dva unutrašnja tržišta pa da se otpočnu pregovori. Mi se pravimo da ne čujemo ili da ne razumemo ove diplomatske poruke.

Šta je s drugom donatorskom konferencijom?

Ona je odložena za narednu godinu. To je još jedna direktna posledica naše unutrašnje situacije. Ne postoji volja donatora da se finansijski podrži ono što trenutno imamo u zemlji. To što imamo niti doprinosi stabilnosti zemlje niti stabilnosti i razvoju regiona.

Pregovori oko Ustavne povelje privode se kraju. Ne čini li vam se da između ove gotovo konačne verzije Povelje i Beogradskog sporazuma ima razlike? I u čemu su te razlike?

Ustavna povelja ima više elemenata konfederacije nego Beogradski sporazum. To proističe i iz prirode dokumenata. U političkoj deklaraciji kakva je Beogradski sporazum mogli su da budu ispušteni neki sporni elementi s naznakom da će oni kasnije biti specifikovani u Povelji. Zato svi konfederativni elementi koji su neki pregovarači imali u vidu tokom pregovora i nisu morali da se nađu u Sporazumu. Danas su oni u Povelji ili su razlog što ona ne može da se usvoji.

Na drugoj strani, u Beogradskom sporazumu naglasak je stavljen na proces harmonizacije dva unutrašnja tržišta i na garancije Havijera Solane da ovakva priroda sporazuma neće usporiti proces pridruživanja Evropskoj uniji. Danas je jasno da je harmonizacija dvostrani ugovor koji ne može da se postigne ako ne postoji saglasnost obe strane, a date garancije su postale bespredmetne jer su udarile u tvrda pravila Unije. U takvoj situaciji entuzijazam za ustupke samo jedne strane počinje da se hladi.

Da li ta državna zajednica uopšte ima budućnost? Jeste li možda o tome skoro razgovarali i ukazivali na problem Havijeru Solani?

Ne, nisam razgovarao sa gospodinom Solanom jer se pokazalo da njegove garancije nemaju nikakav efekat. Ponovo se nalazimo na početku. Ili ćemo imati dve nezavisne ili jednu razumnu zajedničku državu. Unija dve nezavisne države nema mnogo smisla. Za mene je mnogo manji problem kako će se birati poslanici za prvu skupštinu, jer to ima više simboličko ili političko nego stvarno značenje. Vrlo brzo će se videti da stvarno značenje imaju realni ekonomski odnosi, a posebno odnosi sa svetom. Oni su pod velikim znakom pitanja.

Na primer, mi odlično sarađujemo sa Svetskom bankom. Od njihovog pravnog zastupnika dobio sam pismo u kome je postavljeno šest načelnih pitanja o tome kako će funkcionisati nova država po Ustavnoj povelji. Od odgovora na ta pitanja zavisi kvalitet saradnje ili čak i sama finansijska saradnja sa Svetskom bankom. Ja sam to odmah prosledio kopredsednicima Ustavne komisije, republičkim premijerima i ministrima finansija. Ne vidim da je to imalo bilo kakav efekat. Na prošlonedeljnom sastanku s predstavnicima Svetske banke ovo pitanje je bilo glavna tema razgovora. Svetska banka ne želi da se meša u naše unutrašnje odnose, što je normalno, ali upozorava da ona ima određena pravila u koja naša Ustavna povelja teško da može da se udene. To ne izaziva pažnju javnosti, ali neka druga pitanja ne prestaju da se ponavljaju u vestima. Šta hoću da kažem. Mi zanemarujemo ekonomsku sadržinu Ustavne povelje na račun nekih drugih pravila.

Da Srbija, međutim, nije u krizi i da zna šta hoće, ona bi lako izašla na kraj s ovim izazovima.

Na prošlim neuspelim predsedničkim izborima učestvovali ste kao kandidat grupe građana. Zašto se niste kandidovali na ponovljenim izborima?

Naš osnovni problem nije zamor birača, nego politički sukobi koji stvaraju predstavu da se izborima ništa ne može postići. Politički konsenzus za reforme koji je postojao 2000. godine u međuvremenu se raspao pod teretom ovih sukoba. Verovao sam da je moguće obnoviti taj konsenzus na osnovu direktne komunikacije s biračima. Pokazalo se da je moja procena bila samo delimično tačna. Oko milion glasača izričito je podržalo program "Najbolje za Srbiju", ali to nije bilo dovoljno. Ne verujem da u drugom delu biračkog tela nije bilo dosta ljudi koji bi takođe podržali ovaj program da nije bilo političkog sukoba i njegove stroge personalizacije.

Realnost je da ovaj sukob nije prevladan i da smo moji glasači i ja udarili u njegov zid. Nisam se kandidovao radi političke promocije, nego da bih obezbedio podršku za program nastavka promena i brzog ulaska u Evropsku uniju. Potrebno je dosta raditi da bi se ponovo obnovio politički konsenzus za ovakav program, a predsednički izbori nisu najbolje mesto za to. U njima je prošli put bilo mnogo prljavštine i strasti, što može da se ponovi i ovog puta tako da valja tražiti druge načine da se obezbedi podrška za nastavak reformi.

Šta je pouka za Srbiju između prvih i drugih predsedničkih izbora?

Srbija je u krizi. Postoje lak i težak odgovor zašto je u krizi. Lak odgovor je dat i pokazalo se da ne funkcioniše. Problem je, naime, predstavljen kao manjkavost izbornog zakona. Sada je taj zakon promenjen i još smo u problemu jer izbor novog predsednika države nije na vidiku.

Pravi odgovor je težak. Nasledili smo tešku prošlost i potrebno je doneti čitav niz teških i nepopularnih odluka da bismo prekinuli s njom. Tu mislim na Hag, lustraciju, civilnu kontrolu vojske, Kosovo i Metohiju, Crnu Goru. Na to su se nadovezali trošak reformi i pitanje solidarnosti s gubitnicima. Jedan broj partija i njihovih lidera nije želeo da preuzme odgovornost za ove teške odluke. Štaviše, sve su učinili da je svale na nekog drugog. Nastala je duboka društvena kriza ne zbog sprovođenja reformi, nego sasvim suprotno, zbog izbegavanja da se prekine s prošlošću.

Pouka između jednog i drugog izbornog kruga jeste da je zemlja u krizi i da se ona ne može rešiti predsedničkim izborima.

Zašto su reforme sporije u drugim oblastima društva?

U ekonomiji smo prekinuli s prošlošću, ali nismo u ostalim društvenim oblastima. Nema lustracije u sudstvu, policiji, univerzitetu, štampi, političkim partijama, državnim službama... Lustracija u svim ovim oblastima imala bi isti efekat kao ukidanje inflacije u ekonomiji. Za ukidanje inflacije bilo je potrebno da se napravi prekid sa emisijom novca bez pokrića, to znači da se prekine s lošom praksom iz prošlosti. Lustracija u ekonomiji je antiinflacioni program kojim se ukidaju koreni tog zla. Formalni legalizam, međutim, onemogućio je lustraciju u svim ostalim oblastima društva. Kriminal, korupcija i arogancija birokratije su pojavni efekti "institucionalne inflacije". Ne smemo da zaboravimo da je inflacija apsolutno najnepravedniji porez, a nešto slično može da se kaže i za odsustvo lustracije.