“NIN”, 20. septembar 2001.

OTKAZ NIJE KRAJ ZIVOTA

Poslodavci koji dolaze u zemlje u tranziciji sve vise cene lojalnost i iskustvo pedesetogodisnjaka. Jednom izgubljen posao nije kraj sveta, ali tim ljudima za pocetak nije dovoljno dati samo otpremninu, oni treba da osete da nisu odbaceni, kaze strucnjak Svetske banke za trziste rada

Razgovarala: TANJA JAKOBI

Razgovor za NIN sa Arvom Kudom, strucnjakom za trziste rada Svetske banke, vodjen je u senci jednog mucnog dogadjaja. Proslog cetvrtka ubio se drugi radnik "Zastave", covek u zrelim godinama, koji je posto je dobio otkaz, pomislio da je to kraj sveta i zivota. Intervju je vodjen u senci gomile neraspakovanih kutija u novim prostorijama misije Svetske banke u Jugoslaviji i iz ta dva detalja mozda bi se mogla izvuci i neka nenategnuta simbolika. Vlada Republike Srbije tek je na pocetku gorkih zadataka tranzicije, koja je i sama jedno veliko raspakivanje i prepakivanje u kojem ce se desavati da otpustanje radnika, koje je u "Zastavi" na pocetku izgledalo relativno bezbolno, ima svoj danak. "U svim zemljama u tranziciji pa i onoj iz koje sam ja dosao, Estoniji, ljudi su navikli da rade za jedno preduzece celog zivota. Ali to nije slucaj sa zemljama u kojima vlada trzisna ekonomija. Svi moramo da se naviknemo na to i na cinjenicu da nikada vise nece biti kao sto je nekada bilo. Svetska banka ima puno iskustva o tom pitanju iz zemalja u tranziciji, ali ne i univerzalne recepte", kaze Kudo.

Kokoska i jaje

Koliko zrtava treba da podnese jedna zemlja u tranziciji, a da pri tom zadrzi ovakav Zakon o radu koji vi kao Svetska banka predlazete i koji ima veoma fleksibilan stav prema otpustanju ljudi?

- Za svakoga ko radi 20 ili 25 godina u jednom preduzecu, otkaz je veliki sok, i zato nije dovoljno samo da se ljudima, kao sto je to ucinjeno u "Zastavi", da otpremnina, vec i da se stvori jedan program koji bi pomogao radnicima da se naviknu na novu situaciju. Jer oni ne gube samo prihode vec i drustveni status, licni ugled. To je psiholoski udar za svakog radnika. Nas predlog srpskoj vladi je da napravi program za situacije pre i posle otpustanja radnika. Taj program trebalo bi da se sprovodi odmah posto se objavi lista viskova radnika. Uobicajeno je da on ima dvadesetak stavki, a jedna od vaznih je i pomoc psihologa, upoznavanje radnika s njihovim pravima, asistencija u pronalazenju novog posla ili prekvalifikacija. To ne moze da bude neko opste resenje. Za svako preduzece mora se napraviti program koji ce odgovarati konkretnoj situaciji.

Vasa zemlja i druge zemlje postkomunistickog bloka imale su pre tranzicije gotovo punu zaposlenost, i za njih otpustanje nije bio takav strahovit sok, kao sto bi to mogao biti ovde. U Srbiji je stopa nezaposlenosti gotovo 30 procenata, a na to treba dodati i sve ove viskove prividno zaposlenih. U vreme kada je vasa zemlja usla u tranziciju, na Zapadu je bila gotovo moda ulagati novac u Istok. Cini se da Srbija startuje sa otpustanjima u situaciji kad zemlja nema para ni za socijalne programe niti ima razvijen sektor malih i srednjih preduzeca?

- To je pitanje kokoske i jajeta. U Estoniji je bilo stvoreno veoma fleksibilno trziste rada. Slovenacki ekonomista Milan Vodopivec uporedjivao je slovenacko i estonsko iskustvo i dosao do zakljucka da je u Estoniji veoma veliki broj radnih mesta ukinut, ali su isto tako stvorena nova, izmedju ostalog i zbog fleksibilnog trzista rada i ukupne investicione klime. Investitori nece doci ako stvari stoje suprotno. U vasem zakonu postoji obaveza isplate 24 plate za otpremninu otpustenim radnicima. Na prvi pogled cini se kao da je to velika zastita za radnike, ali je stvarno upravo suprotno. Nijedan investitor nece doci u zemlju ako zna da postoje tako skupe prepreke otpustanju.

I sami znate da je ovde situacija takva, da s jedne strane imamo zakonsku regulativu koja prezasticuje radnike, a s druge strane privatni sektor u kome su radnici uglavnom bez ikakvih prava, a vrlo cesto i bez plate. Kako onda ocekivati da ce ljudi voljno napustiti drustveno preduzece i preci u privatno?

- Ponekad se cini da vasi radnici nisu dovoljno zasticeni. Ako se pogleda zakonska regulativa, ona je dobra, ali se ne primenjuje i zato su radnici slabija strana u radnom odnosu. Svetska banka zeli da radnici budu zasticeni, zato mi i ne predlazemo vasoj vladi drasticna, vec realisticna resenja. Mi predlazemo da prava radnika budu cvrsto zasticena individualnim ugovorima i kolektivnim ugovorom. A ti ugovori kao i svi drugi poslovni ugovori moraju se rigorozno postovati i moraju postojati institucije koje ce kontrolisati njihovu primenu, kao sto su to, na primer, inspektorati rada.

Svaka zemlja koja je ulazila u tranziciju smatrala je sebe zrtvom tog procesa. Da li je rumunsko, poljsko ili madjarsko nasledje bilo teze ili lakse od srpskog?

- Svaka zemlja je razlicita, iskustva u regulaciji trzista rada su bila drugacija od slucaja do slucaja i zato je nemoguce jednostavno primeniti ovo ili oni iskustvo prethodnika i tvrditi da ce taj recept uspeti. Svaka zemlja mora da pronadje svoj recept sama.

Sindikati se nisu bunili

Da li je i tamo bilo masovnih strajkova, kakvi se ove jeseni najavljuju u Srbiji?

- U stvari, strajkovi uopste nisu cesti u zemljama u tranziciji. Iako to zvuci iznenadjujuce, bilo ih je svega nekoliko vecih i to iz politickih, a ne ekonomskih razloga. Mislim da strajk nije najbolji nacin da radnici izraze svoje nezadovoljstvo. Oni treba da budu organizovani, ali ako mogu da sugerisem, na takav nacin da pritisnu vladu da brze ulazi u reforme i da stvara prostor da radnici sto brze nalaze posao. Jer vi strajkovima ne mozete prisiliti vladu da obeca da ce platiti ono sto ne moze i sto poreski obveznici ne mogu da izdrze.

Tu sad imamo jedan problem. Ako vlada zeli da stvori povoljnu klimu u preduzecima, ona mora da insistira na velikim otpustanjima radnika, a ako zeli da obezbedi tim radnicima socijalnu zastitu, onda joj je za to potrebno bogatstvo. Kako jedna vlada i jedna siromasna zemlja mogu da istovremeno postignu ta dva cilja?

- Vlada ne raspolaze svojim novcem, ona samo raspolaze novcem poreskih obveznika, a kod vas su porezi vec visoki i ne mogu biti visi. Ako zelite da imate veoma izdasan program zastite otpustenih radnika, onda biste morali imati vise poreze, a vi vec imate gotovo najvise poreze bas na plate u regionu. Definitivno, privreda ne moze da podnese tako nesto i moracete da nadjete nacina da ekonomisete. Uostalom, privatna preduzeca u Srbiji zato i rade u sivoj zoni jer ne mogu da izdrze takav teret. Zato cete morati da radite u okviru svojih mogucnosti, a to znaci da socijalnu pomoc usmerite samo tamo i samo onim porodicama koje su zaista ugrozene. Cak i programi za zaposljavanje moraju se usmeriti tako da odgovaraju tacno onim porodicama i onim ljudima koji su ostali bez posla.

Da bi najbolja resenja mogla da budu nadjena, nisu samo dovoljna iskustva Svetske banke, ni sagovornici u vladi. Kakav ste utisak stekli u razgovorima sa nasim sindikatima? Neki od njih nisu se do sada uopste bavili zastitom radnika vec su bili neka vrsta priveska bivseg politickog sistema?

- Imali smo veoma dobru saradnju sa sindikatima u vreme kada smo pripremali Nacrt zakona o radu. U toku tih razgovora nije bilo konfrontacija, ili prosto oni nisu zeleli da iznose svoje zamerke u tim razgovorima. Mislim da sindikati imaju veoma vaznu ulogu u trzisnoj ekonomiji. Jer poslodavci ne mogu sa svakim radnikom pregovarati o svakoj pojedinacnoj stavci ugovora o radu. Poslodavcima je potreban jedan "kolektivni glas" a to su sindikati.

U Srbiji je bilo toliko malo direktnih investicija da iskustva ne vredi ni pominjati. Ali ako pogledamo iskustvo Niksicke pivare sa belgijskom pivarom "Interbru", vidimo da su radnici sa razlogom ili bez njega, veoma nezadovoljni i da smatraju da je partner prekrsio svako slovo ugovora. Da li vi zemljama u tranziciji predlazete takvu vrstu ugovora o radu koji na isti nacin stite radnika kao i u zapadnoevropskim preduzecima ili fleksibilnija resenja? Da li su prava "istocnih" radnika u zapadnim kompanijama manja ili ista kao njihovih kolega u Evropi?

- Glavna razlika nije u tome sta pise u ugovoru, nego koliko se on postuje. U zapadnim zemljama ugovori se striktno postuju i nijedan radnik ili poslodavac ne bi ni pokusao da ih izneveri jer bi zavrsio na sudu. Zato zemljama u tranziciji nisu dovoljni samo dobri zakoni nego i snazne institucije koje ce osigurati da se ono sto je potpisano, postuje.

Izgubljena generacija

Bivsa srpska vlada, a i ova sadasnja, stavile su do znanja stranim investitorima da ce u procesu privatizacije posebno vrednovati socijalni paket i obavezu investitora da u odredjenom periodu nece otpustati radnike. Da li je to dobro, ili preskupo resenje jer veci socijalni paket najcesce nosi manji obim investicija u samo preduzece?

- Takvo uslovljavanje je bilo cesto u zemljama u tranziciji. Uobicajeno je bilo da se od investitora trazi da zadrzi 70 odsto radne snage u preduzecu u periodu od tri do pet godina. Ali ne mozemo naterati novog investitora da zadrzi bas sve radnike, kad znamo da viskovi postoje i da preduzece ne moze efikasno da radi ako se nista ne promeni. Neki ljudi mogu da odu u penziju, ili da odu cak u prevremenu penziju, ali najveci broj njih morace da nadje novi posao.

Ali sta da radimo s onom grupom ljudi od 45 do 55 godina, a takvih je u Srbiji mnogo, koji se osecaju prestarim da sami otpocnu neki privatan posao, koje nece nijedan privatnik jer nisu dovoljno mladi i ne mogu mnogo da rade, koji mozda imaju suvise godina da bi odjednom ucili neke nove poslove, koji pri tom cesce obolevaju a nemaju nikakav uslov da odu u penziju?

- U mnogim zemljama u tranziciji, pre deset ili pet godina, svi oglasi za nove poslove bili su za plavuse, visoke i pametne i ne starije od 35 godina. Ali poslednjih godina situacija se znacajno promenila i poslodavci, pre svega u manjim privatnim preduzecima, shvatili su da su osecanja radne discipline, poslovnog morala i odnosa prema radu kod mladih i starijih radnika veoma razliciti. Uporedo sa tim saznanjem nestaju i diskriminativni uslovi iz oglasa za posao. Jer poslodavci shvataju da su stariji radnici daleko zainteresovaniji da zadrze posao od mladjih, da se vise trude, da se javljaju za mnoge veoma razlicite poslove i da nisu tako izbirljivi kao mladi ljudi koji zele samo one poslove koji su atraktivni i dobro placeni i koji ce im omoguciti da postanu bogati preko noci. U Estoniji je, na primer, poslednjih godina znatno opao procenat nezaposlenih, a istovremeno pomerio se i rok kada se ljudi penzionisu, jer je i ta generacija starijih, a dobro obrazovanih ljudi nasla nacina da opstane i nadje sebi odgovarajuce poslove. Situacija danas nije uopste tako teska, kao sto smo ocekivali na pocetku.