Koji je tvoj refren?

U srednjem veku, za neke mračnom, za neke za diku i ponos, šumama su hodili veseli momci, znani kao trubaduri i pevali svoje stihove, lokalne mitove i legende pretvarali u pesmu. Pored crkvene muzike i monaških pesama orgijastičkog karaktera, trubaduri su bili jedni ljudi koji su drevne mudrosti i ideje raznosili od čoveka do čoveka, često izazivajući gnev kod plemića, vlastodržaca ali i kod same crkve. Verovatno su ličili na panove i satire tako omiljene u grčkoj mitologiji. Međutim, siromašni, krezubi narod ih je prihvatao i veselo dočekivao po selima, gde su svi zajedno pevali o Rolandu, vitezovima okruglog stola, o ljubavi i punom stomaku. No, treba reći da ima i drugačijih mišljenja koja kažu da su trubaduri bili svojevrsna srednjovekovna propaganda. Vi sad pevajte, a mi ćemo da vladamo! Kod nas je bilo malo drugačije, pa se uz monotono cijukanje gusala pevalo o zidanju Skadra, o Kraljeviću Marku i ostalim narodnim junacima neobičnog karaktera, malom Vukašinu i vili Ravijojli. Dakle, tako su se ideje prenosile sa kolena na koleno, sve do naših dana. Zahvaljući guslarima i trubadurima danas možemo govoriti o duhu srednjovekovnog naroda, o idejama koje nisu bile crkvene, koje su odstupale od molitvi ustremljenih ka Bogu. Na početku ipak nije bila reč, već ton.

Dok je nastajao bluz, na pamučnim poljima Amerike, crnci su pevali: O, Bože, gde je sada naša Afrika! Gde su naše reke i naše kuće! Tako je valjda, bilo lakše raditi i živeti u ropstvu. Bilo je utešno ponavljati molitve, na sunčanim poljima, u horu, dok su beli zemljoposednici oštrili svoje brke i pitali se koliki li će biti ovogodišnji prinos. Sa nestankom ropstva duhovna muzika crnaca se menjala, postajala individualnija i počinjala da priča druge priče. Tako će ideja sa pamučnih polja ponovo doživeti svoju trubadursku delatnost, putujuće mudrace koji ne poznaju granice, koji raznose svoje ideje putem pesme. Mali čovek sa gitarom počeće da menja svet, a njegovi refreni postaće sve istaknutiji, originalniji i hrabriji.

Ta tiha revolucija će kasnije proizvesti velike revolucije, od Blajnd Vili Džonsona proći će dug put do Roling Stonsa, od Roberta Džonsona muzika će doživeti svoju metamorfozu u Bob Dilanu. Refreni će tako menjati svet. Ili će se nama barem činiti. Refreni istih pesama čuće se na i na Istoku i na Zapadu. Od Homo Sapiensa čovek će postati Drunken Hearted Man, Steady Rollin Man, Travelling Man, Working Man, Backdoor Man, ma Rockabilly Madman(!), i na kraju, meni ipak omiljeno, Street Fighting Man. Ecce Homo!

Bogohulni, seksistički, nihilistički, šovinistički, samoubilački, a opet, lepi, krasni, pevljivi, jasni, u refrenima ćemo uvek prepoznavati naše misli. Tako ćemo uvek moći da pevamo. Bilo da plačemo ili se smejemo uvek ćemo naći svoju pesmu i svoj refren.

O važnosti i pogubnosti određenih refrena govore i sledeće činjenice: Većina modernih ratova vezana je za refrene određenih pesama. Uz zvuke Lili Marleen, Nemci su ubijali Jevreje u logorima. Ironično, uz zvuke popularne pesme War! What is it good for? Absolutely Nothing!, stradalo je hiljade i hiljade Vijetnamaca. Konačno, svi se možemo setiti srpskih refrena 90-tih i autora koji su izvodili te pesme kao i onih koji su te iste refrene suviše ozbiljno shvatali.

Post-moderna će doneti relativizaciju svih ideja, a tako će sa kompjuterskim tehnologijama i muzika očigledno, doživeti svoju devoluciju. Tako je više nego vidljivo, da tehno muzika, taj široki pojam, sa svim svojim podvrstama, minimalcima i psihodelijom, nema refren, tj. nema ideju. Pesme ili nemaju tekst, ili imaju inovativno ponavljanje fraza. U tim rečima možemo se svi prepoznati i to je ta, jel, tehnokratija. Ona nas čini jednakim, istim, fluoroscentnim. De gustibus non est disputandum-međutim, pomišljam da nije reč o ukusu. Ne, nisu uvek svi slušali rock’n’roll, ali su svi slušali muziku u kojoj je bilo refrena. Seljaci na njivi su pevali refrene omiljenih poljoprivrednih pesama, radnici u fabrici su pevali udarničke pesme pune krvi, znoja i dima, mladići i devojke su pevali one setne refrene starogradskih pesama. Sve te pesme imale su poentu. Kao, voliš li me, volim te, ’ajmo sad, ili radi ili se odmori.

Koji je refren tehno muzike? Nisam zabrinut ali pitam se, ponekad. Nema razloga da se brine oko toga. Nema razloga ni da se pita. Šta je ideja? Ne brinem, idem i ja na tehno žurke. Nego, o čemu se radi? Na najprostijem empirijskom nivou, priđeš devojci, pogodi te neka tehno stvar i kažeš: Zdravo! Stubc!Stubc! i ona kaže: Zdravo! Stubc! Stubc!, pa se lepo kao dva računara na internetu sporazumete i odete srećni i zadovoljni. Tako se čovečanstvo utaklo u struju i šljaka kao frižider. Komunikacija se izgleda vratila na onaj prvobitni nivo, na nivo neartikulisanog. Valjda je to naš primalni krik, pušten kroz struju. Pošto smo uništili sve što je moglo da se uništi, hajde da uništimo i ljudskost. Ma, Matriks, Terminator, Eliminator, Predator-Omlet Sapiens. Ili, da citiram Danila Kiša: kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.

Ne može se tu ništa uraditi. Ideje vremenom nestaju, refreni se pevaju po prevozima, kad se vraćaš kući, pijanci ih znaju. A onda se setiš reči proroka napisane na sivoj zgradi: Keep on rockin’ in the free world!