Prodaja RK Beograd i pitanje restitucije

Portparol Trgovinskog suda u Beogradu Stevo Đuranović ocenjuje da presuda tog suda, kojom se određuje privremena mera zabrane otuđenja zgrada Robnih kuća Beograd u Knez Mihailovoj ulici, ne bi trebalo da utiče na ispunjenje kupoprodajnog ugovora sa Verano motorsom.

Ta firma je nedavno za 360 miliona evra kupila preduzeće Robne kuće Beograd. Konačno rešenje o vlasništvu tri zgrade u Knez Mihailovoj ulici u kojima je nekoliko decenija poslovala Robna kuća, treba da da Viši trgovinski sud.

RK Beograd bile su najveći trgovinski lanac u staroj Jugoslaviji i više decenija su poslovale u centralnim trgovačkim objektima poput zgrada u Knez Mihailovoj ulici. Te zgrade su posle drugog svetskog rata nacionalizacijom oduzete od pravih vlasnika i pripojeni državi.

Sa početkom privatizacije odmah se otvorilo i pitanje vlasništva nad tim objektima, ali iako se privatizacija privodi kraju, vraćanje oduzete imovine nije ni počelo. Portparol Trgovinskog suda Stevo Đuranović kaže da je presudom tog suda kupac Robih kuća zapravo upozoren na eventualne probleme u svojini koji bi mogli nastati. On dodaje da je kupac upozoren i u samom kupoprodajnom ugovoru.

“Što se tiče samog kupoprodajnog ugovora ova presuda samo ukazuje na to da po ovoj situaciji kakva je sada Robne kuće nemaju pravo svojine, ali radi se o nepravosnažnoj odluci. S obzirom na to da je predmet kupoprodaje bio dužnik kao pravno lice, a ne predmetna nepokretnost smatram da nema nikakvih razloga da se taj kupoprodajni ugovor ne realizuje“, objašnjava on.

Mile Antić iz Mreže za restituciju za B92 kaže da prvostepena presuda govori da se otuđuje imovina države Srbije, a ne društvena svojina, što znači da će naslednik kasnije moći da ostvari svoja prava. Ukoliko presuda ne bude potvrđena taj udeo državnog ne bi bio utvrđen.

“Kupovinom Robnih kuća, odnosno pravnog lica ovako kako je kupljeno, isto kao i u drugim privatizacijama koje se vrše od 2001. godine pa na ovamo, nije otuđivana imovina Republike Srbije koja je u stvari sinonim za oduzetu imovinu“, kaže on.

Antić navodi i da “što se tiče one tvrdnje i pogrešna slika da je privatizacija malte ne završena ili da će biti završena – da privatizacija društvenog kapitala i društevnih preduzeća, ali privatizacija državnog kapitala, što je dakle sinonim za oduzeto, a videli smo da tog ima izuzetno mnogo i da je samo jedna mali deo tog oduzetog u okviru državnog prijavljen, dakle privatizacija toga uopšte nije ni započela“.

Nije jasno ko će snositi posledice rizične kupoprodaje i ko će starim vlasnicima i naslednicima nadoknaditi imovinu. Milan Parivodić, jedan od najsnažnijih boraca za donošenje zakona o restitiuciji kaže da je najodgovornija država.

“Po mom mišljenju, ako nastupi šteta po bivše vlasnike država je ta koja tu štetu treba da nadoknadi jer je ona i kreirala situaciju gde bi eventualno neko treći kupio imovinu i platio punu tržišnu vrednost, da bi mu to posle bilo oduzeto“, kaže Parivodić.

On objašnjava da “krivac za to može biti jedino država koja bi takvu prodaju i organizovala i u tom smislu i treba da snosi odgovornost. Žalosno je da se ljudi uopšte dovode u takvu situaciju. I novi vlasnici i stari vlasnici”.

Milan Parivodić, bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom i sada ekonomski savetnik premijera Koštunice je pre pola godine predstavio predlog zakona o restituciji, koji međutim i dalje nije u skupštinskoj proceduri.

Taj zakon predviđa vraćanje imovine u naturi, a tamo gde to nije moguće novčano obeštećenje. Parivodić kaže da naši političari još uvek nemaju hrabrost za tako krupne krupne poteze.

On navodi da “u našoj politčkoj eliti očigledno ne postoji dovoljna moralna, politička i ekonomska svest da bez resitiucije mi ne možemo da postanemo evropsko društvo. Konkretno to što se desilo 1944,’45,’47,’49,’50,’58 i tako dalje, to oduzimanje koje su komunisti sprovodili je protumačeno kao lopovluk u svim civilizovanim zemljama Evrope koje su oslobođene posle pada Berlinskog zida i mi smo ostali poslednji u ovom delu sveta koji to nismo završili”.

Parivodić kaže da to ne može da tumači drugim objašnjenjem „nego da naša politička elita smatra da je ipak komunistički poredak i ta otimačina koja se desila bila manje više legitimna u okviru njihovog moralnog kodeksa i iz tog razloga ne osećaju moralni nagon da tu stvar moraju da završe”.

Zvanično je evidentirano 73 hiljade zahteva građana Srbije za restituciju. Procene su da je veličina oduzete imovine otprilike površine Crne Gore, dok se ukupna vrednost te imovine različito procenjuje pa neke spekulacije idu i do iznosa od sto milijardi evra.

Milan Parivodić pojašnjava da predlog zakona predviđa restitiuciju odnosno obeštećenje kada naturalna restitucija nije moguća u slučaju gradskog građevinskog zemljišta, poljoprivrednog, šumskog zemljišta, nekretnina i pojedinih pokretnih stvari koje su od izuzetnog kulturnog značaja.

Osnovni princip naturalne restitucije je da se vrate objekti koji su u državnoj svojini i nad kojima niko posle nacionalizacije nije stekao pravo svojine. Ako ta imovina ne može da se vrati država je dužna da da obeštećenje, za šta je predlogom zakona predviđeno četiri milijarde evra.

Prema Parivodićevim rečima, ideja zakona o restituciji nije da oni koji su nekada bili bogati to ponovo postanu, već da se koliko je god moguće stabilizuje građansko društvo i da se veliki broj ljudi koji je posle drugog svetskog rata sveden na građane drugog reda vrati u srednju klasu.