Naučna (ne)pismenost, verzija 2007

Prvi deo priče sa objavljivanjem rezultata PISA testa je uvek i svugde isti; tada se novinari utrkuju ko će više da nagrdi svoj obrazovni sistem bez obzira da li za to ima valjanih razloga ili ne. Razlika, i to ogromna, postoji u onom drugom delu priče – neki iz ove studije izvuku mnoštvo pouka, a neki ni jednu.

Samo nekoliko sati nakon objave rezultata, treba očekivati da krene lavina izveštaja i komentara na temu "poražavajućeg" stanja u našem obrazovanju i zabrinjavajuće niske pozicije na svetskoj rang-listi. Fakat, kakvi god rezultati bili, bićemo neprijatno nisko na toj lestvici. Pitanje je znamo li kako da sem nezadovoljstva još nešto izvučemo iz ove studije?

Nezadovoljstvo ostvarenim rezultatima je, inače, samo po sebi prilično besmislena pojava. Kakvi god da su, oni su samo rezultat merenja. Ništa više. Ako nečim treba da budemo nezadovoljni onda je to naša nesposobnost da uočimo bitne probleme, rešimo neke od njih i letvicu u sledećem ciklusu podignemo bar za koji poen više.

To što će rezultati testa pokazati da se po postignuću nalazimo dosta ispod proseka zemalja koje su učestvovale u ovoj studiji nije samo po sebi dovoljan razlog da našem obrazovnom sistemu olako pripišemo sve negativne atribute koji nam padnu na pamet. Zapažanje da u obrazovanju mnogo zaostajemo za Finskom vredi isto toliko koliko i zapažanje da u ekonomiji zaostajemo za Švajcarskom. Takav rezultat ne vredi ni koliko boja iskorišćena za njegovo štampanje. Naravno da zaostajemo, kako bi uopšte i moglo da bude drugačije?

Primetite za početak da zemlje koje učestvuju na PISA testu imaju, u proseku, bruto nacionalni proizvod po glavi stanovnika veći od 20.000 dolara. Gde smo tu mi? Mi dolazimo iz potpuno drugačije stvarnosti gde 20% dece ne uspeva da završi čak ni "obavezno" osnovno obrazovanje. To svakako nije dobra startna pozicija za bilo kakvo nadmetanje.

Naučno obrazovanje u Srbiji je posebna priča koja ima svoje specifične probleme. Programi po kojima se prirodne nauke izučavaju u našim školama su, u najmanju ruku, davno prevaziđeni. Oni su nastali u vreme kad je zemlja imala jaku potrebu za velikim brojem inženjera koji su trebali da budu oslonac njenog razvoja. Međutim... Danas na inženjerskim fakultetima više nema gužve na upisu. Na domaćem tržištu za te ljude sada više nema posla jer ionako je lakše i jeftinije da sve što bi oni pravili uvozimo iz Kine.

Danas se traže nekakvi portfolio menadžeri i stručnjaci za marketing. Svet se, primećivali mi to ili ne, u međuvremenu okrenuo naglavce, ali se to ne da videti po našim školskim programima koji su u suštini su i dalje isti. Ti programi, generalno, imaju previše faktografije, recepata nepoznatog porekla i praktično neproverljivih objašnjenja. Ono što im najviše nedostaje je mogućnost da učenici vežbaju prikupljanje i analizu bilo kakvih empirijskih podataka. Bez toga nema razumevanja eksperimenta, mehanizma naučnog saznanja i kritičkog mišljenja. Ukratko, u našim osnovnoškolskim programima nema ni traga od naučnog metoda.

Naučna pismenost

Koncept pismenosti koji je korišćen u okviru PISA projekta – za sada najvećeg i najobuhvatnijeg testa koji ima za cilj utvrđivanje opšteg profila pismenosti i faktora koji na nju utiču – značajno je širi po značenju od tradicionalne odrednice tog pojma kao puke sposobnosti da čitamo i pišemo. Pismenost ovde ne predstavlja nešto što čovek ima ili nema, već jednu dobro uređenu skalu znanja, veština i stavova. Nečija pismenost se karakteriše mnoštvom različitih kompetencija i teško je povući graničnu liniju koja bi odvajala pismene od onih koji to nisu.

Naučna pismenost uključuje poznavanje sadržaja same nauke (naučne činjenice, koncepti i procesi), odnosno "školskog" znanja kako se ono kod nas obično tretira, ali takođe i poznavanje naučnog mišljenja (tj. naučnog metoda) i razumevanje nauke kao društvenog i saznajnog fenomena (uključujući tu istoriju nauke, njenu prirodu, kao i socijalne aspekte ove delatnosti).

Naučna pismenost je u okviru PISA projekta definisana kao sposobnost da koristimo naučno znanje, identifikujemo naučno relevantna pitanja i izvodimo zaključke zasnovane na naučnim rezultatima. Sve ovo u cilju razumevanja sveta u kome živimo i pomoći u donošenju odluka koje se tiču prirode i čovekove interakcije sa njom.

Model naučne pismenosti koji se koristi na PISA testu ima četiri nivoa. Prvi je nivo nominalne naučne pismenosti, koji se pre svega odnosi na poznavanje naziva i termina u vezi sa naukom. Ovaj nivo je najčešće predmet istraživanja različitih anketa kao što je npr. "Eurobarometar". Drugi nivo predstavlja funkcionalnu pismenost i tiče se korektnog korišćenja naučne terminologije za opisivanje i objašnjavanje jednostavnih fenomena. Treći nivo se odnosi na razumevanje naučnih koncepata i proceduralnu naučnu pismenost.

Upravo na ovom nivou do izražaja najviše dolazi razumevanje i sposobnost korišćenja naučnog metoda. PISA test nastoji da što bolje odredi postignuće učenika baš na ovom, trećem nivou. Četvrti nivo, odnosno "multidimenzionalna naučna pismenost" predstavlja previsok zahtev za petnaestogodišnjake bilo gde u svetu. On se odnosi na razumevanje same nauke, njene istorije i njenog značaja za ljudsku kulturu.

Očekivani rezultati

Rezultate koji će se sutra pojaviti u izveštajima možemo predvideti sa priličnom sigurnošću. Kako? Za početak, treba imati u vidu da su obrazovni sistemi neobično glomazne i trome pojave. Brojke koje ih karakterišu se sporo i teško menjaju. Pre tri godine smo na naučnoj pismenosti imali prosek 436±4 poena. (Test je, inače, normiran na srednju vrednost 500 sa standardnom devijacijom 100.) Taj skromni rezultat je sasvim u saglasnosti sa našim nacionalnim proizvodom, kvalitetom života, izdvajanjem za obrazovanje i ostalim za obrazovanje relevantnim parametrima.

Kako po svim tim pitanjima u međuvremenu nismo učinili bilo šta vredno pomena kako na bolje, tako ni na gore, ne treba očekivati da se igde mrdnemo. Uobičajena pomeranja koje zemlje naprave u toku jednog ciklusa su manja od 10 poena pa bi stoga bilo koji rezultat izvan intervala 425-445 na testu naučne pismenosti predstavljao veliko iznenađenje. Na toj listi ćemo se verovatno naći u društvu Bugarske i Turske sa malim zaostatkom za Grčkom, a opet ispred, recimo, Tunisa. Ovakav rezultat ne bi trebalo da nas čudi. Tu nam je mesto.

Druga predikcija koju ovde možemo da napravimo je ona koja se tiče raspodele učenika po nivoima postignuća. Tih nivoa ima šest. Prvi se odnosi na odsustvo elementarne naučne pismenosti, potom idu sve složeniji zahtevi koji se završavaju potpunim razumevanjem traženih koncepata i procedura na petom i šestom nivou. Procenat učenika na ova dva najviše nivoa najbolje govori koliko su najbolji učenici zaista dobri. S obzirom na to šta se i kako iz prirodnih nauka radi u našim školama, ne bi bilo čudno da ne petom i šestom nivou nema skoro nikog od učenika iz Srbije. Bojim se da ovakav rezultat ne ide baš u prilog našem nacionalnom mitu da najbolji učenici iz Srbije spadaju u sam svetski vrh. U svakom slučaju, najveći broj naših učenika treba očekivati na drugom nivou postignuća.

Korisnici rezultata testa

Ono što je stvarno poražavajuće u ovoj priči nisu sami rezultati testa već naučna nepismenost društva koje sada "analizira" rezultate ovog istraživanja. Naučna pismenost je, pre svega, sposobnost da se pitanje dobro postavi i da se iz odgovora koji sledi izvuku relevantne informacije. Kada budemo čitali ili gledali novinarske priloge koji se tiču PISA testa, videćemo da se oni ne razlikuju bitno od izveštaja sa neke sasvim marginalne sportske manifestacije. Čini se kao da je autorima tih priloga jedino bitno koje smo mesto zauzeli na ovom "takmičenju". Ne verujem da će se mnogo njih makar i u tri rečenice pozabaviti time šta je to što naši petnaestogodišnjaci ne znaju.

Ako bi neko za prikaz rezultata ove studije iskoristio kakav grafikon, to bi bilo pravo iznenađenje. O pominjanju standardne ili bilo kakve druge greške pri navođenju rezultata nema smisla ni maštati. Ubeđen sam, takođe, da u novinama nigde nećemo moći da nađemo primere tih problematičnih zadataka iako će i oni sutra biti objavljeni zajedno sa rezultatima testa. Zašto? Možda i zato što publika najvećim delom ne bi razumela zadatke, isto kao što ne bi znala ni da pročita grafikon, ali to svakako nije glavni razlog. Glavni razlog je to što nam istraživanje koje je trajalo četiri godine i kom je učestvovalo preko pola miliona učenika vraća izveštaj na nekoliko stotina stranica kao odgovor a da niko ne zna šta je uopšte bilo pitanje.

PISA (Programme for International Student Assessment) je danas najveće i najbitnije međunarodno ispitivanje učeničkih postignuća. To je program koji su pokrenule zemlje OECD-a 2000. godine. On se bavi pre svega praćenjem postignuća u domenima čitalačke, matematičke i naučne pismenosti. Glavna testiranja se rade na svake tri godine. Na poslednjem testiranju, 2006. godine, učestvovalo je 57 zemalja (sve članice OECD-a i 27 zemalja u partnerskom statusu). Fokus tog ispitivanja čije rezultate sad iščekujemo je bio na naučnoj pismenosti.

Zemlje koje uèestvuju u PISA projektu kao èlanovi OECD-a (tamno crveno) ili partneri (svetlo crveno)

Dobri testovi često – kao i eksperimenti koje ne prati adekvatan teorijski model – daju precizan, pouzdan i proverljiv odgovor. Problem je što ne znamo baš uvek šta sa njim da radimo. Kod PISA testa imamo upravo takvu situaciju. Sudeći po pažnji koja se ovom projektu poklanja, kao i po trudu, vremenu i novcu koje u njega ulažu, zemlje OECD-a verovatno imaju nekakav error-correcting mehanizam koji im omogućava da na osnovu rezultata ovog testa, zaključe šta bi to u sistemu obrazovanja trebalo popraviti ne bi li barem za nijansu podigli nivo sopstvene pismenosti. Da bismo i mi bili u stanju da napravimo dobru analizu odgovora, neophodno je da pitanje artikulišemo kroz kakav-takav model koji bi postignuća na testu povezao sa parametrima sistema, kao što su kvalitet nastave, socijalno-ekonomska situacija, fond časova, kvalitet ocenjivanja, motivacija učenika itd. Bez toga je veoma teško izvlačiti konkretne zaključke i pouke za reformu i/ili fino podešavanje obrazovnog sistema. Bez detaljno opisane sprege između onoga što se dešava u učionici i pokazane pismenosti, rezultati testa ostaju, nažalost, samo na nivou kurioziteta. Drugim rečima, mi ne znamo da li su, uslovno govoreći, loši rezultati učenika iz Srbije posledica postojećeg školskog programa, njegove loše realizacije ili profila društva u kom obrazujemo decu. Na to pitanje, PISA ne može da nam da odgovor ako mi ne znamo da postavimo smisleno pitanje.

Narednih dana ćemo biti svedoci brojnih "sportsko-novinarskih" priloga na temu rezultata PISA. Sem rang-lista u njima, nažalost, ničeg drugog neće biti. To je realna slika okruženja koje ne razume čemu je uopšte služilo celo ovo istraživanje. U takvim uslovima je sasvim prirodno to što danas stojimo na praktično istom mestu gde smo bili i pre tri godine i čudimo se što ne idemo nikuda.