Škola sreće

U Nemačkoj, u gradu Hidelbergu, uveden je kao redovan, tj. obavezan predmet: “Sreća”. Odlučili su da pokušaju da svoje srednjoškolce uče zadovoljstvu života, vedrini, samopouzdanju. Predavanja će vršiti učitelji, pedagozi, psiholozi, glumci, terapeuti… Ne znam da li se ocenjuje i kako. Još me više zanima da li su predavači srećne osobe? Po kom i čijem kriterijumu?

Britanski psiholog Richard Wiseman već 15-ak godina proučava pojmove sreće i nesreće. 1994. godine pokrenuo je „Projekat sreća“ sastavljenog od niza eksperimenata sa 400 dobrovoljaca koji sebe smatraju izrazito srećnima ili izrazito nesrećnima. U jednom od eksperimenata oni su zamoljeni da prelistaju određeni časopis i prebroje sve fotografije u njemu. “Nesrećnici” su u roku od dva minuta završili zadatak. Za razliku od njih, “srećnici” su već na prvim stranama časopisa primetili komentar: “Ovaj časopis sadrži ukupno 43 fotografije. Ne morate dalje brojati”. Takođe, u sredini časopisa nalazilo se i ovo objašnjenje: “Dovoljno je da kažete da ste primetili ovu stranicu i dobićete novac.” Jasno, »nesrećnici«, uopšte nisu primetili ni jedno ni drugo objašnjenje. Odnosno: što su više bili koncentrisani na nešto konkretno, to su manje primećivali opšti kontekst, što je tipično ponašanje onih koji sebe doživljavaju kao nesrećne.

Wiseman je napravio i tipologiju, tj. osnovne karakteristike i srećnih i nesrećnih osoba. Tako, po njemu, srećne osobe su opuštene, otvorene, lako prepoznaju nove prilike. Ne plaše se izazova i promena. Imaju visok stepen samopouzdanja.Veruju sebi i svojim instinktima ali umeju da prihvataju i tuđa mišljenja. Za razliku od njih, »nesrećni« ljudi brinu unapred, odbijaju rizike, plaše se velikih promena. Često veruju u praznovjerje koje nosi nesreću, poput razbijanja ogledala, hodanja ispod merdevina, crnih mačaka, broja 13... Prema ljudima su nepoverljivi jer su ubeđeni da je svaki kontakt zasnovan na interesu i usmeren na to da oni budu prevareni. Jedna od najbitnijih razlika između srećnih i nesrećnih jeste njihova sposobnost suočavanja sa problemima i velikim životnim krizama, ili nesrećama. Wiseman je zatražio od svojih ispitanika da zamisle da su bili svedoci oružane pljačke tokom koje su i sami bili povređeni a zatim da taj događaj opišu i definišu kao srećan ili kao nesrećan. Naravno, oni koji i inače svet posmatraju sa najcrnje moguće strane su sa velikim žarom govorili kako su mogli ostati bez glave i kako se uvek nađu na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Za razliku od njih, srećnici su u ovom događaju videli činjenicu da se sve, ipak, dobro završilo, da su sada bogatiji za jedno iskustvo.

Na kraju svog desetogodišnjeg istraživanja Wiseman je osnovao »školu sreće«, zasnovanu na principima da se ljudi ne rađaju srećni već da sreću sami stvaraju, odnosno da se sreći mogu naučiti. Kako? Promenom negativnog životnog stava u pozitivan, koncentrisanjem na prijatna iskustva, podsećanjem na lepe uspomene, prihvatanjem svoje budućnosti sa osmehom.

Jasno, sve je to lakše reći nego učiniti. Sa druge strane, znamo da u prvoj godini života deteta, odrasli iz njegove okoline, pre svega majka zadovoljava sve njegove potrebe. Međutim, ove potrebe nisu samo fiziološke i fizičke (za hranjenjem, spavanjem, presvlačenjem..) već i psihičke (potreba za dodirom, za pažnjom, nežnošću...). U zavisnosti od toga koliko su ove potrebe zadovoljene dete stiče određeno iskustvo. Zatim, to svoje iskustvo generalizuje na celokupno svoje okruženje. Ukratko, već u ovom ranom uzrastu, na osnovu poverenja koje je steklo u svoju majku i toga koliko je bilo paženo, voljeno, maženo... dete svet doživljava kao pretežno prijatno, ili pretežno neprijatno mesto. Da li se već tada određuje hoće li odrasti u budućeg optimistu ili pesimistu? Mnogima je period ranog detinjstva, pre polaska u školu najveseliji, najnasmejaniji, možda i najsrećniji. Odrastajući deca postaju sve ozbiljnija. Veliki krivac je škola, istovremeno i obavezna i veoma naporna. Naučnici tvrde da kada se završi period odrastanja, određeno shvatanje sveta je u potpunosti završeno. Podrazumeva se da su važne i životne okolnosti, tj. što manji broj stresova kako bi se formiralo pozitivno doživljavanje sveta. Međutim, to ne znači da ukoliko ste propustili da se još u prvim godinama života opredelite za sreću, vedrinu i optimizam kao životni stav – da ste zakasnili.

Možda se sreća ne može naučiti u nekoj školi, na način kao što se uči vožnja automobila, krojački zanat ili aranžiranje cveća. Međutim, ono što se će sigurno doprineti srećnijem odrastanju dece jeste unošenje što više vedrine i optimizma u porodičnu atmosferu.

Promenite ugao gledanja na neki problem. Na primer, kada vas uhvate «crne misli» pokušajte istu stvar da sagledate iz nekog drugog ugla (šta bi o tome, na primer, rekao neko koga, možda, ne poznajete ali poštujete?). Izbegnite da strahujete unapred. Okružite se pozitivnim ljudima. Priuštite sebi nešto lepo. Otiđite negde sa prijateljima. Recite nekome da ga volite. Obezbedite sebi 8 sati spavanja noću. Provodite što više vremena na otvorenom prostoru. Slušajte svoju omiljenu muziku.

• Smejte se sa svojom decom, makar smeh izazivali običnim golicanjem. Smeh će vas opustiti, popraviti trenutno raspoloženje, ukloniti bar malo stresa.
• Igrajte se sa decom. Svaka vaša zajednička igra je lekovita, bez obzira da li izmišljate nove, samo vaše, ili se igrate nekih već postojećih. Igra je polje gde je svima dozvoljeno da budu opušteni, kreativni, rasterećeni. Iako je igra lekovita i za odrasle osobe, svaki put kada se igrate sa svojim detetom, ma koliko ono imalo ozbiljan izraz lica i ozbiljno pristupalo samoj igri – budite sigurni da se iznutra osmehuje.
• U predškolskom periodu deca usvajaju način ponašanja svojih roditelja. Ona uče iz primera, kopiranjem uzora onih koji su im najbliži. Iskrenosti tj. nelaganju će se najpre naučiti ako vi sami ne lažete. Zavoleće knjige ukoliko ih vi rado čitate, uživaće u praznicima, ako i vi uživate. Imaće onakav pristup rešavanju problema kakav vi imate. Ukoliko ih rešavate sa osmehom i entuzijazmom, činite mnogo za detetovo vedrije odrastanje i samopouzdanje. Ukratko: možda će vaša deca imati život pod “srećnom zvezdom”, ukoliko ste vi srećni. Lično, meni se uvek činilo da što se više bavim svojim detetom, (i to ne kada postoji problem za rešavanje, već u običnim, svakodnevnim prilikama), osećam se srećnijom. Sa druge strane, kao pedagog koji se već godinama bavi pitanjima dečijih emocija znam da su i deca srećnija kada su im roditelji posvećeni, i kada rastu okružena sigurnošću, razumevanjem, pažnjom. Sve mi se čini, prva lekcija u školi sreće morala bi biti tu negde. Ljubav.