Deset neprijatnih istina o Bosni

Na žalost, mada su sve ove gore opisane pozitivne promene (kao i mnoge druge) stvarne i značajne, Bosna je još veoma udaljena od zdrave, normalne zemlje. U stvari, realnost je da je međunarodna zajednica suštinski faktor koji omogućava ekonomski opstanak zemlje i sprečava je da ponovo sklizne u sukob i možda čak i nasilje.

1) Dominantna karakteristika Bosne i dalje je etnicitet. Svaka od tri glavne etničke grupe i dalje je čvrsto vezana za ista gledišta - i predrasude - što ih je imala tokom rata. Mada su sve one bile odvraćane/ubeđivane/obeshrabrivane/sprečavane da koriste nasilje, one nastavljaju da pokazuju svoje razlike na doslovno svaki drugi način. To je daleko najvažniji faktor zašto Bosna danas ne funkcioniše. Tokom proteklih 12 godina ovaj preovlađujući animozitet/sumnja prema drugim etničkim grupama umanjio se malo, ili nimalo. To nije posebno iznenađenje imajući u vidu i brutalnu prirodu rata u Bosni i činjenicu da su mnoga dela etničkog čišćenja i druge ratne zločine počinili susedi ili poznanici koji još slobodno žive u Bosni. Svako ko sumnja u ovo, treba da pogleda broj međuetničkih brakova. Pre rata on je bio vrlo visok. Verujem da je on sada gotovo nula.

2) Cilj Dejtonskih mirovnih sporazuma bio je da se okončaju godine krvavog ratovanja u Bosni. U tom smislu, oni su bili potpuno uspešni. Ali plaćena je veoma visoka cena: postignuti sporazumi bili su mešavina kompromisa, idealizma, suprotstavljenih ciljeva i ustupaka svakoj od tri etničke grupe. Kodifikovan je jedan složeni sistem entiteta, kantona sa slabom centralnom vladom, tri različita parlamenta i tri različita premijera. Svaka od tri etničke grupe čvrsto se drži onih delova Dejtonskih sporazuma koji odgovaraju njenim ciljevima i stalno pokušava da uništi druge delove. Naglasak Dejtonskih sporazuma na etnicitetu kad se radi o svim pitanjima u suštini pomaže da se etnički problemi u zemlji stalno obnavljaju, a njihova kompleksna struktura jedna je od glavnih prepreka progresu u Bosni.

3) "Meka moć" Evropske unije, ili korišćenje obećanja bližih veza s EU i eventualno članstvo nisu više delotvorni da pridobiju strane da se slože o pitanjima koja EU smatra suštinskim, kao što je reforma policije. Razlozi su na jednoj strani produžena važnost etničkih uverenja i nedostatak bilo kakvog konkretnog vremenskog okvira za članstvo u EU na drugoj. Istovremeno, odavno su prošli dani kada su Sjedinjene Države snagom volje mogle da prinude sve strane da načine ustupke.

4) Izraz "Bošnjak" bio je prvobitno korišćen u početnim fazama rata da se opišu brojni Bosanci svih etniciteta koji su želeli da rade zajedno na tome da nova nezavisna država funkcioniše. Jedan od najtužnijih komentara o današnjoj situaciji jeste da taj termin sada jednostavno predstavlja politički korektan način da se opišu bosanski muslimani i ništa više.

5) Mada je bilo izuzetnog uspeha u vraćanju imovine širom Bosne njenim pravim posednicima, bio je prenaglašen značaj toga. Izuzetno veliki broj vraćenih imanja se veoma brzo prodaje, trampi i veoma retko naseljava, ako toga uopšte ima.

6) Sloboda religije je jedno od najvažnijih ljudskih prava i ono što Amerikanci posebno cene. U Bosni, međutim, ova sloboda izražavanja se ili svesno upotrebljava da provocira druge etničke grupe ili one to tako doživljavaju. Bez obzira šta je istina, krajnji rezultat je da otvoreno/javno izražavanje religioznih uverenja u Bosni pomaže da se proširi, a ne suzi jaz između etničkih grupa.

7) Iznos međunarodne finansijske pomoći Bosni u proteklih 12 godina, čak i kad se isključi vojna komponenta, bio je nekoliko milijardi dolara. Vreme je za jednu temeljnu studiju kuda je tačno otišao sav taj novac, a ja podozrevam da će rezultati otkriti mnogo toga. Veoma veliki deo, na primer, bio je iskorišćen da se plate troškovi raznih autsajdera (članova snaga međunarodne policije, obezbeđenja visokih zvaničnika međunarodne zajednice, personala Ureda visokog predstavnika, različitih nevladinih organizacija i savetnika svih vrsta). Administrativni troškovi za primenjivanje različitih programa takođe su značajna stavka u troškovima. (Američke nevladine organizacije koje primenjuju programe SAD u Bosni, na primer, naplaćuju administrativnu taksu za svoj posao koja može varirati između deset i 20 odsto.) Infrastruktura ostaje ogroman problem koji se najvećim delom ne rešava. Dvanaest godina posle Dejtona, putna mreža je u katastrofalnom stanju. Krajnji rezultat je da ima veoma malo toga da se pokaže gde su utrošena sva ta sredstva.

8) Bosanski muslimani (Bošnjaci) uvek su želeli snažnu centralizovanu državu. Oni Bosnu vide kao celinu tačno onako kao što su Srbi videli bivšu Jugoslaviju: identifikuju se s njom u celini. Druge dve etničke grupe to ne čine. To je delom posledica činjenice da su Bošnjaci najbrojnija i stoga, bar u teoriji, potencijalno najmoćnija grupa. Svi bosanski Srbi smatraju da žive u Republici Srpskoj i učiniće sve što mogu da zadrže ili prošire autonomiju RS. Bosanski Hrvati čvrsto drže svoje hrvatske pasoše i rade samo onoliko koliko je potrebno da jednaka prava što su ih dobili u Dejtonu (uprkos tome što su najmanja od tri etničke grupe) ostanu nedirnuta. Ta tri fundamentalna gledišta se međusobno isključuju i objašnjavaju zašto je sistem sada blokiran i zašto će ostati takav u doglednoj budućnosti.

9) Ključni članovi međunarodne zajednice (izuzev Rusa) imaju simpatije za stav Bošnjaka o tome kako Bosna treba da funkcioniše, pre svega zato što je delotvorniji i u skladu s njihovim nacionalnim iskustvima. Drugim rečima, njima se ne dopada stepen autonomije koji je dat svakom entitetu, slaba centralna vlada i mogućnost veta što su ga Dejtonski sporazumi dali svakoj etničkoj grupi. To objašnjava zašto su različiti visoki predstavnici tako ozbiljno pritiskali sve strane da "dobrovoljno" daju više vlasti centralizovanoj državi na račun entiteta i zašto su svoja ovlašćenja primenjivali do krajnjih legalnih granica da bi sistem učinili funkcionalnijim. Sadašnja kriza koja uključuje odluke Visokog predstavnika nastala je upravo zbog ovih pitanja.

10) Konačno, najaktuelnija i najkritičnija neprijatna istina od svih: faktori koji su se poklopili i stvorili potencijalno najozbiljniju krizu u Bosni. Oni uključuju uticaj Kosova; povećanje nacionalističkog sentimenta u Srbiji; proaktivnu ulogu koju igra Rusija u podršci širim srpskim interesima (oni, na primer, mogu napraviti probleme s godišnjim obnavljanjem mandata EUFOR u UN sledećeg meseca); rastuće frustracije svih strana u Bosni zbog godina vlade međunarodne zajednice i sve bleđi interes međunarodne zajednice za Bosnu. Pored toga, sve ključne političke partije shvataju da se uloga međunarodne zajednice smanjuje i da će nastaviti da se smanjuje. To ih ohrabruje da daju izjave i preduzimaju akcije na koje se ne bi usudili pre nekoliko godina. Drugim rečima, snage koje su 12 godina držale Bosnu stabilnom postaju slabije, dok faktori destabilizacije dobijaju u snazi. To je loša kombinacija.