Grejs period

Sedim ja tako u banci, čekam i nešto mislim, sada kad bi me bacili u Tokio ili u Peru ili u Ganu, lakše bih se sporazumela. Sto posto. Japanci bi se trudili da objasne i rukama i nogama šta već imaju da objasne, bankari u Srbiji se sve trude osim da ih ja razumem. Na granici sam da uvalim sebe u neku opasnu teoriju zavere kao odgovor na pitanje: Zbog čega oni neće da ih ja razumem kako bih eventualno koristila njihove usluge? Na ovo pitanje jedini odgovor i može da bude - zavera. Ja sam shvatila, ali izgleda da sam pogrešila, da je bankarima u cilju da mi građani, što više nas, glupavih i pametnih, obrazovanih i neobrazovanih, obaveštenih i neobaveštenih, nešto sa njima petljamo kako bi oni zaradili i kako bi ono što rade imalo smisla. Izjavljujem svečano: ja sa njima petljati neću jer ih ništa ne razumem. Sedim ja tamo juče, a na zidu piše „kamate“, hajde to razumem, a ispod „na viđenje“. Kako mislite gospođo „na viđenje“? Kad i gde ćemo se videti? Pijemo kafu? Ima neki dobar trač? Pa onda piše „