ENRIQUE INGLESIAS

Na tržištu muške pevačke snage u Americi hiphoperi su preuzeli primat, tako da postojeće pop zvezde nemaju mnogo problema da zadrže trenutne pozicije. Justin Timberlake, kao crossover king (zvuči kao fast food lanac), suvereno vlada na svim terenima- i kreativno i komercijalno. U vodama suvog popa (kome bi pandan bio Robbie, Will Young i tome slična britanska ekipa) jednom davno bio je onaj muž Jessice Simpson, i to bi bilo to. Na latino terenu Enrique je Justin, iako tabloidnu masu daleko više intrigira Mark Anthony, ali u ulozi supruga (ženskog Enriquea) Jennifer Lopez. Zbog svega toga ne čudi što je Enrique prodao milione. I smuvao Anu Kurnjikovu.

Iako je izvorno krenuo sa pevačkih pozicija koje je trasirao njegov otac, čuveni baladni umetnik, Julio Iglesisas, Enrique je od samog starta želeo da bude nešto više. George Michael, recimo. Teren španskog govornog područja relativno brzo je napušten kao kreativno, ali i komercijalno, previše ograničavajući. Za Enriquea koji je odrastao u mešovitom Majamiju bilingualnost je bila modus operandi, i za više stvari od pričanja. Sa mladežom koji je neskriveno ružio, inače, lepo tenisersko lice Enriqueu je još u krštenici pisalo da mora da izraste u zavodnika i ljubavnika. Žene su se, naravno, primile.

Ne znam kako, ali balade su preživele. Sintetizovane emocije porodice Iglesias našle su svoje mesto među po-krevetu-valjajućim-r’n’b-arkelijadama i bile neka vrsta veze između crnje i belje muzike, naročito za curice koje nisu toliko oduševljen idejom da je crni zvuk za svaki struk. Insomniac ne pomera granice koje E.I. bez mnogo muke drži. Latino ritmovi prepeglani su za potrebe white trash kulture i malograđanske evro-ezoterije, a nedostatak popa sa ždrepčevom krvi samo utvrđuje Španca iz Majamija kao idealnu (audio) zamenu za vibrator. Sam Enrique (iako mu nije bilo zapoveđeno) napravio je par pogrešnih koraka u demistifikaciji sopstvenog izraza izletom u featuring vode sa zlim & naopakim reperom Lil Wayneom (nikudnevodeća tema Push), kao i imbecilnom namerom da se dve pesme prevedu na španski (neka vrsta bonusa na kraju) i ultraidiotskim remiksom, inače, odlične Hero koja na začelju treba da nas podseti da je Enrique nekada umeo i bolje od ovoga što smo do sada čuli... To Ili Thunderpuss edit ove stvari radi nešto što se na meni/ sa mnom ne može.

Ako ostavimo po strani impozantan broj balada (čak 8 od 12), od kojih samo uvodna Ring My Bell deluje kao da je nastala nakon preslušavanja Streets Of Philadelphia (Brucea Springsteena), Inosmniac bez problema isporučuje nekoliko odličnih pop hitova sa priličnim potencijalom na radijskim aparatima automobila tokom leta ili u nekoj od prepoznatljivih house verzija za kafiče i dis’koteke: Do You Know (The Ping Pong Song) u kojoj zvuk ping pong loptice koja pada na sto pravi osnovni ritam pesme (genijalno), ili Tired Of Being Sorry koja deluje kao resto odbačen sa gomile odabranih pesama za poslednji album A-ha (kakav ačivment za malog Enriquea, kakav ačivment!!!). Naravno, raja će biti prijatno iznenađena koliko Enrique duguje Dinu Merlinu kada bude čula mediteransku Miss You (ja jesam).

Uh. Nisam imao pojma da će recenzija ovog albuma ovoliko da se produži. I to valjda nešto govori. SELEKTAH:
**1/2