MESHELL NDEGEOCELLO

E, hebiga!!!

Sve sam očekivao sem da prva pesma sa ovog albuma započne kao The Cure iz Pornography/Head On The Door faze!!! Meshell me jeste mučila svojim ledledenim soulom još od svog prvog albuma Plantation Lullabies, neprekidno insistirajući na političkom koliko i na ljudskom, na feminističkom koliko i na ženskom, naoružana svojim turobnim basom i povremeno, još turobnijim, glasom. U vreme kada su scenom vladale dženete, maraje i vitnice Meshell je bila nova Grace Jones, više duhom, nego izgledom. Svaki njen naredni album bio je zaguljenija, hermetičkija ploča od prethodne, vođena sopstvenim instinktima i sasvim nezainteresovana za komercijalne trendove crne muzike. Biću slobodan da pretpostavim da su svi oni koji su voleli Milesa imali simpatije i za Meshell.

Ironično naslovljeni (obzirom da Meshell voli Ms, a ne Mr.) The World Has Made Me The Man Of My Dreams testira sve Princeove pokušaje da se energične električne gitare, new wave i electro uključe u mešavinu soula i funka, ovde smelo nadograđene gostovanjima world music muzičara Oumou Sangare i Thandiswa Mazwai. Meshell ima predivan glas, i to postaje još očiglednije kada se isti nađe uklješten u neprirodnim okruženjima gitarskih rifova, kao u space bluesu Evolution ili Gastr Del Sol post roku Virgo. Skoro svaka pesma ovde iskorištena je kao prilika da se od sopstvenog spoken soul fazona pobegne što dalje, sa nekim drugim žanrom pod rukom. Jedan od najslikovitijih primera jeste Lovely Lovely koja se kreće po tankoj liniji relaksirajućeg, kafićnog acid jazza, ali protkana James Newtonom flautom i ehoizovanim gitarskim rifom koji priziva dub strukturu, sve dok čitava tema odjednom ne bukne u duel svih instrumenata, iz koga potom lagano prokaplje Meshellin šaputavi glas. Ben Harper to ne ume. Naredna pesma, Elliptical, poigrava se vokoderizovanim vokalima na način na koji bi, recimo, Daft Punk imitirali Princea iz Love Sexy faze (a šta se sve može sa Princeovom solažom treba čuti u finalnoj Relief: A Stripper Classic). Shirk, uz vokalno prisustvo Oumou Sangare, dodatno proširuje kontemplativni momenat, koji već u Article 3, uz gošću sa istog kontinenta (Mazwai), daleko više liči na prašenje jednih The Gossip. Poslednja četvrtina albuma podiže tempo. Posebno zanimljiva je minijatura Headline koja iz jazz fusion vožnje završava sa masnom house deonicom basa i klavira kakve je s ukusom davnih dana rabio Marshall Jefferson.

Nažalost, sumnjam da, van od-ranije-zainteresovanih za Meshell, ovakav žanrovski krkljanac ima ikakve šanse da stane rame uz rame sa, recimo, Kanyeovim ili Timbalandovim albumima svojim avanturističkim talentom. Ali, treba očekivati da će za nekih desetak godina Beyonce da se kune da joj je otkriće ovog izdanja pored razvoda od Jay Zija bilo najbolja stvar koja joj se desila u životu. SELEKTAH:
****1/2