Stigma starenja

Vilijam Hazlit (1778-1830) jedan od najvećih engleskih esejista, ovo je rekao o starenju: „Kada se ljupkost udruži sa borama - to je očaravajuće. Postoji neizrecivo svitanje u srećnom starenju.“ Ali čovek je živeo u pretprošlom veku u kome su, izgleda, sve stvari bile na svom mestu. Danas je starost jedna nova vrsta društvene stigme, i zato nije čudo što je savremena kultura opteretila žene pre svega panikom od starenja - žena na kojoj se vide godine, ne da ne predstavlja nikakvu neizrecivu lepotu srećnog starenja, već je upravo suprotno. A paradoksalno je što se granica „starenja“ koje je samo drugo ime za društvenu i biološku odbačenost, sve više pomera naniže, dok sa druge strane, nauka čini sve da biološku mladost pomeri ka sredovečnosti. Iako danas žene i u kasnim četrdesetim rađaju decu, i tridesetogodišnjakinje su već bačene u paniku od starenja. Otuda, ona stara teza Katrin Denev da žena na vreme mora da odluči šta joj je važnije - lice ili zadnjica, danas postaje neka vrsta filozofske dileme. U oba slučaja, radi se o neprestanom posmatranju sopstvenog tela - botoks ili neprestane dijete, samo su nova vrsta ropstva.
Žena je, iako prividno oslobođena i emancipovana na sve teme, nesvesno pristala na ovu zamku - iluzija o mogućnosti da se večno bude mlad samo je pokušaj da se što duže „ostane u društvenoj igri“. Ludilo savremene civilizacije najjasnije se ogleda u porukama industrije lepote koje devojkama savetuju da na vreme počnu da se bave svojim izgledom - kako bi sprečile vidljivost starenja. I upravo taj detalj govori o jednom od privida savremene civilizacije - nije bitno ono što stvarno jeste, nego kako izgleda. Žena je vraćena mnogo vekova unazad. Njena seksualna privlačnost, oličena u njenom mladalačkom izgledu, jedina je stvar koja joj pruža mogućnost da ostane vidljiva. A to znači da je na delu totalni poraz svih feminističkih ideja iz druge polovine prošlog veka. Ženski časopisi danas imaju porobljivačku ulogu.