GARBAGE

Ovo što sledi je istinita priča. Desila se meni.

Te daleke 1994. vešto smo izbegli inflatornom samo-istrebljenju i prvi zraci sunca konačno su se ukazali na horizontu budućnosti. Niko, naravno, nije imao pojma da nam najgore tek predstoji (sem Slobe i Mire). U mom komšiluku živeo je jedan korovac (u ondašnjem slengu- fan hard core muzike) čija je sestra živela u P. i bila udata za tipa koji je recenzirao albume klasične muzike, ali poslovično neobazrivi diskografi zatrpavali su ga svakakvim izdanjima, koje je ovaj, preko žene, liferovao u Srbendu, ne bi li dragi sestrić nekako preživeo teška vremena i preprodajom zaradio neku kintu za kupovinu njemu dragih hard core opskuriteta. Jedna od njegovih poštenih mušterija bio sam i ja. U trenutku kada me je pozvao i rekao- Imam album nekih Garbage, ja sam imao tek blagu predstavu o čemu se radi, zahvaljujući ljubljenom i nikad prežaljenom Melody Makeru i njegovoj rubrici o novim bendovima.

Album mi je bio pozajmljen na jedno popodne tokom koga sam morao da odlučim da li vredi zatraženih 20 nemačkih maraka (današnjih 10 EURa), što je u ono vreme bila solidna kinta za baciti u vetar. Izložen strahovitom pritisku vrteo sam disk na svom glanc novom Sony plejeru (kupljenom preko nekog kradem-preprodajem dilera koga mi je preporucio moj prijatelj M.) i sa svakim slušanjem bio sve sigurniji da dobrih pesama ima, ali da nisam siguran da je to dugoročno vredna investicija. Muzika me je plašila svojim ritam-mašina-bubnjevima koji su opasno podsećali na tadašnje američke darlinge Republicu (ili su nas oni plašili nešto kasnije? kako god...), strepeo sam od stanovite žanrovske neujednačenosti materijala i bojao se da će u najboljem slučaju Garbage završiti kao one hit wonder (misleći tu pre svega na triphopičnu Milk).

Na kraju sam, ipak, odlučio da kupim disk, pa nek ide život (optimizam Deda Avrama je, očigledno, vredeo mnogo više od novog dinara). Par meseci kasnije Garbage su postali best-seller kod piratskih prodavaca ispred SKC-a, a tokom moje kratkotrajne DJ karijere vrtenje hitova sa ovog diska višestruko je isplatilo njegovu kupovinu, pa ga sada kao suvenir iz tih vremena ne bih prodao ni za deset puta više para.

Garbage su nakon toga porasli u veliki bend, ali nikada najveći. Njihova privlačnost poticala je od umešnosti (kompozitora i bubnjara Butcha Viga- producenta Neverminda za one koji su to spremni da potcene!) da ukombinuje pop melodiju zbog koje bi Kylie ribala podove i gitarice taman toliko naoštrene da Placebo mogu da se osećaju kao dečki. Formula nepreterivanja uvela ih je u VIP prostor MTV-ija i modnih dizajnera, a medmeks luk Shirley Manson zračio je preko poželjnom nekontrolisanom seksualnošću u svetu u kome je sve bilo prokleto plastično.

Od 18 pesama koje se nalaze na ovom duhovito naslovljenom best of izdanju ni jedne se ne bi postideo ni neki bolji bend. Nepažljivo hronološki poređani hitovi previše lako otkrivaju da su bolje pesme napisane na početku karijere, kao i da su Garbage tek povremeno (Why Do You Love Me) uspevali da dosegnu jednom postavljene standarde, a prava je šteta što ranije nisu posegli za zvukom The Pretenders kao u svanovoj Tell Me Where It Hurts.

SELEKTAH:

***2/3