Neprirodna veza naftnog i gasnog sektora

Takva veza je neprirodna i vodi monopolu jedne kompanije nad celim energetskim sektorom, u ovom slučaju Srbije. Tu ne treba zanemariti i interesovanje koje su Rusi iskazali za ulazak u EPS, pre svega u oblasti izgradnje HE Buk Bijela i još nekoliko elektrana na Drini.

Prilično je jasno. Naš glavni resurs jeste naš geostrateški položaj (uz činjenicu da imamo unakažen energetski sektor, neefikasan, neprofitabilan, nekonkurentan, uvozno zavistan, korumpiran). I upravo tu komparativnu prednost Srbija ovakvim ponašanjem stavlja na raspolaganje jednoj kompaniji, odnosno drugoj zemlji. Da tome dodamo da Srbija, bar njena javnost, ne zna šta se za takav čin dobija.

Ako je pitanje postoji li prirodna veza koja bi mogla da ova dva - gasni i naftni sektor - uveže u jedan projekat, odgovor je ne. Gasni i naftni sektor su po svojoj prirodi suprotstavljeni i pretstavljaju konkurenciju jedan drugom.

Srbija je već dala na dlanu svoj gasni sektor, uplivom privatnog preduzeća Jugorosgaz (koji je samo delom vlasništvo Gazproma, a ostali deo nekih „čudnih“ vezanih preduzeća Gazproma, kao sto su Bosforgas, Ogiva), odnosno onog momenta kada je (januara 2007) prethodni ministar energetike potpisao Ugovor o obavljanju delatnosti od opšteg interesa ovog preduzeća, čime je ono steklo pravo da obavlja istu delatnost kao i javno preduzeće Srbijagas! To nije ništa drugo nego favorizovanje, a potom direktna pogodba, potpuno netransparentno.

To je kontinuitet politike neobavestenih kojim se Srbija pretvara u rusku guberniju (mora se znati da je Jugorosgaz, koji je formiran kao pola rusko a pola srpsko preduzeće, postao većinski ruski nečinjenjem tadašnjeg direktora Energogasa, a današnjeg pomoćnika ministra energetike g. Prodanovića).

Drugi korak jeste davanje NIS-a i poseta ruske delegacije nije ništa drugo nego potvrda toga. Priča o prolasku “Plavog potoka“ je gotovo bila sigurna do pre manje od godinu dana, a potom je postala nesigurna. Danas je jasno i zbog čega - u pitanju je vezana trgovina, odnosno NIS i „Plavi potok“ idu u paketu. Ako ide NIS, ide i “Plavi potok“. Možda.

I treće, ista strana kompanija je iskazala interes, a to je već pola posla, za ulazak u EPS, posebno investiranje u nove hidroobjekte (HE na Drini) koje bi Srbija trebalo da gradi sa Republikom Srpskom.

Prema tome, geostrateški položaj, kao najvažnija ekonomska, politička, energetska komparativna prednost Srbije, je poklonjen i to će Srbiju koštati u svakom slučaju, ne toliko na kratak - koliko na dug rok. Politički nepismeno.

Jer to ko će biti i ulagati u srpskom energetskom sektoru i na koji način zavisi samo i jedino od srpske strane, tačnije od toga kako se postave pravila, kriterijumi, i to šta je uopšte srpskoj strani cilj.

Ako je srpska strana odlučila da sprovede privatizaciju NIS-a i uopšte napravi promene u energetskom sektoru favorizovanjem jedne kompanije, direktnim dogovorima, onda mora da ima dovoljno hrabrosti, smelosti i jedinstva da to javno i kaže, a ne da se čuju ovakve izjave za javnost.

U takvoj situaciji Srbija mora da zna šta dobija za davanje prvo gasnog, a zatim i naftnog sektora jednoj kompaniji na ovakav način. Nešto se svakako dobija, samo je pitanje – ko dobija.