Berza i demokratija

Poslovanje akcionarskih društava, u velikoj meri, može se uporediti sa funkcionisanjem demokratskog društvenog sistema sa svim njegovim polugama koje omogućuju vladavinu prava. Tako i korporacije imaju svoj ustav oličen u statutu kompanije kojim se regulišu osnovna prava i obaveze, dok se manjinska prava, toliko osetljiva u političkim demokratijama, nastoje zaštiti i u akcionarskim društvima.

Tako svaki akcionar, osim osnovnih prava upravljanja i biranja organa, ima pravo uvida u knjige društva, mogućnost postavljanja pitanja, osporavanja odluka i dr. Nadgledanje celog finansijskog tržišta vrši centralno regulatorno telo – Komisija za hartije od vrednosti, te akcionari imaju i taj vid zaštite svojih prava.

Ono, pak, što ni u kom slučaju članovi društveno-političkih sistema nemaju jeste mogućnost svakodnevnog vrednovanja rada upravljačkih organa. Tako, akcionari iz dana u dan koristeći tržište hartija od vrednosti govore o tome šta misle o kvalitetu upravljanja kompanijom dok rad političara glasači obično ocenjuju tek svake četvrte godine.

“Glasajući” protiv, akcionari prodaju vlasništvo koje imaju u korporaciji, čime mogu u potpunosti napustiti društvo, dok bi masovne prodaje mogle dovesti do drastičnog pada cene akcija i ubrzane smene samih upravljača. Istina, i građani društvenih organizacija mogu koristiti ovaj vid krajnje borbe za svoja prava koji se ogleda napuštanjem zemlje u kojoj su živeli.

Naravno, akcionari, čak i na razvijenijim tržištima, znaju da je gore prikazan način funkcionisanja korporacija idila koja se često u takvom obliku ne susreće u praksi. Domaće finansijsko tržište, skopčano sa svim nedostacima koje tranzicija sa sobom nosi, zabeležilo je niz ozbiljnih akcionarskih kriza te se primeri apsolutnog poštovanja prava akcionara smatraju pravim podvizima čelnika kompanija.

Istini za volju, prava akcionara mnogo je bilo teže štititi u kompanijama gde su ovaj status građani sticali besplatnim putem te su usled njihove, slabe edukovanosti, nemaštine i niske akcionarske svesti, mahinacije direktora i/ili budućih većinskih vlasnika bile lakše izvodive.

Kako se tržište razvijalo, unapređivana je regulativa koja je omogućila veća akcionarska prava i što je najvažnije ravnopravniji tretman svih investitora. Komisija za hartije od vrednosti, mada još uvek s nevelikim ovlašćenjima, s par primera najavila je jaču borbu protiv vinovnika zakona kojima je itekako odgovarala atmosfera nemoći i katkad bezvoljnosti regulatora tržišta.

Korak napred u ostvarivanju prava svih akcionara je i izmenjena struktura ulagača te se pojavi sve većeg broja investicionih fondova i drugih institucionalnih investitora mogu itekako radovati i sitni akcionari. “Glasanje” na Beogradskoj berzi još uvek nije u čvrstoj korelaciji sa kvalitetom menadžmenta ali je sasvim izvesno da će čelnici kompanija itekako prezati od velikih akcionara u svojoj vlasničkoj strukturi.

Kada, pak, i poslednji direktor bude uveren da mora odgovarati za svoj rad akcionarima društva znaćemo da je industrijska demokratija stupila i kod nas na scenu. Do tada, ostaje nam teška borba za bolje finansijsko tržište, sa podrškom državnih zvaničnika ili bez nje.