Muse

Nastali pre desetak godina u malom britanskom mestu Tengmut, već s prvim izdanjem "Showbiz" iz 1999. skrenuli su na sebe pažnju kritike i fanova. Iako su to, i iduće izdanje "Origin Of Symmetry" kod većine i dalje bili označeni kao „Radiohead-wannabe“ albumi, "Muse" su lagano rasli i podizali svoju popularnost, posebno na Ostrvu. S "Absolution" su paralele s „Radiohead“ lagano nestale, no vokal, multi instrumentalista i frontmen Metju Belami tada dobija epitet novog Fredija Merkjurija.

Zapanjujuće dobra ritam sekcija ostavljala je prostora Belamiju da iskaže svoj, na trenutke, neverojatan talenat da istovremeno briljira na gitari, klaviru, vokalu i svemu ostalom čega bi se uhvatio u određenom trenutku. Njihovi koncerti lagano su poprimali kult najboljeg "live" doživljaja u rok muzici, što je sve pripremilo teren za još uvek aktuelnu ploču "Black Holes i Revelations", s kojom su "Muse" do kraja pokorili i najzahtevnije američko tržište.

Danas su oni jedan od najvećih svetskih rok bendova, grupa koju jednoglasno hvali kritika i publika, bend koji može dva dana za redom rasprodati Vembli stadion u Londonu, što za one neupućene znači prodati ukupno 160.000 karata za dva koncerta.

Mario: Ove godine slavite 10 godina od prvog EP izdanja i isto toliko od kada ste i konačno uzeli ime "Muse". Kada gledaš unazad, je li ti sve brzo prošlo?

Metju: I da i ne. Ponekad mi se čini da je sve prošlo u sekundi, no onda opet toliko smo toga napravili i razvili se u nešto što smo na početku mogli samo sanjati. Svakako, imam taj jedan osećaj da ovo traje već neko vreme i da je puno rada iza nas. Lagao bih kada bih rekao da ne osećam veliku promenu u odnosu na dane kada smo počinjali (smeh).

Mario: U Americi ste tek sa zadnjim albumom uhvatili "Top 10", pre toga ste, ipak, u neku ruku bili "no name" izvođač?

Metju: S "Absolution" albumom počelo se nešto događati, da bi s ovim poslednjim otišli definitivno do kraja. No sav naš uspeh ovde svakako je samo i isključivo zasluga konstantnih živih svirki. To je za neke možda staromodan način probijanja, no Amerika je tako veliko i specifično tržište da dozvoljava takve stvari. Išli smo na turneje (po Americi) konstantno i kada smo u Evropi bili ogromni ovde smo dolazili raditi manje klubove. Jer ništa ti drugo ne preostaje, mislim, možeš čekati da izdavačka kuća uradi nešto, da se neki singl zalepi na radiju, ali tu nikada nema garancije da će se išta dogoditi, a i može trajati godinama. Mi smo uzeli stvari u svoje ruke, svirali i svirali, te kada smo već sami počeli puniti dvorane tek su onda radio stanice krenule vrteti naše stvari i albumi su se počeli prodavati. Danas, recimo, možemo svirati Medison skver garden, a počeli smo zaista od najmanjih klubova. U početku smo istina imali i sreću da smo na nekim drugim teritorijima bili već dosta veliki, pa smo dolazeći ovde mogli sebi zbog toga priuštiti bolje uslove i bolju produkciju. Nismo morali u lošem kombiju kružiti Amerikom (smeh).

Mario. Imate izuzetno širok spektar fanova i jedan ste od retkih bendova koji na neki način pomiruje hard rok i čak blagi metal s jedne, te alter i indi rok sa druge strane. Zašto misliš da je tako?

Metju: To je istina i drago nam je zbog toga. To zapravo samo govori da se nikada nismo stavljali u neke žanrovske okvire i da smo uspeli ostati prilično posebni usprkos svemu. Za vreme naše karijere trajali su grandž, brit pop, nju metal, garaž rok trendovi, ali kada realno pogledaš nas nikada nisu stavljali niti u jednu od tih grupacija. Svi bendovi koje smatram favoritima za sva vremena, poput "Rage Against The Machine", "U2" i "Led Zepellin" upravo su takvi bendovi, izvan svih stilova. Jasno mi je da nas vole neki fanovi recimo "White Stripes-a" koji verovatno preziru "Slipknot", kao što nas vole možda i neki "Tool" fanovi koji ne mare baš za "Arctic Monkeys". Ali onda opet fanovi većine tih bendova na kraju su i naši fanovi. Našli smo se u sredini svega toga i drago mi je da su ljudi prepoznali tu jednu strast i predanost muzici kod nas koja apsolutno nema veze s nikakvim stilovima i trendovima.



Mario: Fascinantno je to kako dobro balansirate sviračku besprekornost i gotovo "prog" ludovanje s velikim emotivnim nabojem, što je danas zaista retkost. Bendovi koji su predani tehničkom i matematičkom ulickavanju danas uglavnom deluju hladno i nezanimljivo, dok ima zanimljivih i toplih bendova koji ipak još ne znaju dobro držati instrument u rukama. Vi ste uspeli pomiriti te dve strane.

Metju: Iskreno, nikada inspiraciju nisam tražio u prog roku ili tako nekoj muzici. Slušam izuzetno puno klasike, pogotovo vrhunske pijaniste, i mislim da oni postižu najbolji balans između toga o čemu pričaš.

Dok slušaš Šopena, npr, to je takva tehnička besprekornost da je ni ne zapažaš, to ide pod normalno. Sve je izrazito fluidno i ostavljen je veliki prostor emocijama da izbiju u prvi plan. Vrhunska klasična muzika najbolji je primer za to i lično sam uvek težio da se tako nešto postigne i u rok muzici. Ne želim doživljavati tehničko savršenstvo kao nešto čemu težimo, već želim da se to zadovolji kao neki temelj svega, da se onda na tome može graditi i onaj topli i emotivni deo. Neki će to možda nazvati progresivnim rokom, neki će reći da je sve nekako previše grandiozno, ali ja to smatram temeljom naše muzike. Da zvuči veliko, moćno i sigurno, a onda je na to sve lako pustiti emocije da urade svoje. Ne želim da se uopšte zapazi da tu sada neko svira jako dobro ili virtuozno i da se od toga sada grade priče i da nas neko stavlja u nekakve prog rok fioke, jer je to bezveze.

Mario: Ovaj intervju radimo kao najavu vašeg prvog srpskog koncerta 7. oktobra, da li si bio već u Srbiji ili u ovim krajevima?

Metju: Mislim da nisam (smeh). Kako puno vremena provodim u Italiji, naročito preko leta, znam da sam se jednom približio hrvatskoj obali na brodu. Bili smo vrlo blizu i dugo se kupali, a kasnije su mi rekli da smo se zapravo kupali u hrvatskom moru. No, na kopnu nijedne od tamošnjih država nikada nisam bio.

Mario: Na ovoj turneji radite dosta gradova u Evropi, gde još do sada niste bili.

Metju: Da, pokušavamo da uvek održimo zanimljivu atmosferu. Ima bendova koji vole iste stvari, pa sviraju u istim gradovima u krug godinama. Nama je to prilično glupo, jer zašto ne iskoristiti priliku kada te ljudi zovu s najrazličitijih krajeva sveta da dođeš da sviraš svoju muziku u njihovoj zemlji? Mislim da ćemo sada po prvi puta doći u Srbiju, Ukrajinu, Tursku, Hrvatsku i još neke zemlje.

Mario: Kada smo već spomenuli taj neki 10. rođendan i pogled unatrag, možemo pogledati i unapred. Kako vidiš budućnost benda; da li te zanima da se baviš muzikom izvan okvira "Muse"?

Metju: Pa, onaj ko tvrdi da nikada na tako nešto ne pomišlja uglavnom laže. Naravno da imaš stotinu ideja i planova, ali isto tako iskreno mogu reći da sam strahovito zadovoljan nekim novim pesmama koje smo napisali, koje pokazuju jednu širinu i na neki način gase onaj interes za eksperimentisanjem sa strane ako on i postoji. Pesme poput "Supermassive Black Hole" i "Knights Of Cydonia" za mene su veliki korak napred i nešto novo u načinu na koji pišemo pesme, tako da unose jednu svežinu i pokazuju nam do kojih granica u određenom trenutku možemo ići, a da opet ne okrenemo baš kormilo u sasvim drugom smeru i prestanemo raditi ono zbog čega nas ljudi vole. A što se same dugovečnosti benda tiče, mislim da imamo još dobrih 10 godina u sebi, kad smo već kod te brojke. Ne postoji zamor materijala i mislim da još jako puno sjajne muzike možemo snimiti zajedno.