Pevanje je moja najveća strast

U najprestižnijim operskim kućama Kareras je ostvario šezdesetak rola iz svog faha. Njegova diskografija sadrži više od 150 snimaka, 50 kompletnih opera, popularne i klasične resitale. Priznanja koja je dobio teško je nabrojati. Njegove koncerte sa Domingom i Pavarotijem pratilo je oko dve milijarde gledalaca širom sveta. Pavarotija više nema, ostali su još samo Domingo i Kareras koga ćemo večeras čuti. U ekskluzivnom intervjuu za „Blic“ Hose Kareras govori o Beogradu, našoj publici, profesiji pevača...

Čega se sećate sa vašeg prethodnog gostovanja u Beogradu?

- Sećam ga se onako kako ga se može sećati turista koji je bio u kratkoj poseti. Ono čega se zaista dobro sećam jeste fantastična publika. Naišao sam na tako topao, veličanstven prijem.

Imate impresivnu karijeru. Pošto ste već sve postigli, šta onda za vas danas predstavlja izazov?
- Iskreno govoreći, za mene je svaki koncert novi izazov. Nije važno da li je za 1.000 ili 10.000 ljudi. Još uvek sam pomalo napet, imam tremu pred izlazak na scenu. Onoga dana kada to osećanje nestane - povući ću se. Ali još uvek mnogo volim da nastupam i nadam se da ću moći da nastavim ovako još mnogo godina.

Poznato je da dobra tehnika nije dovoljna za dobro izvođenje. Može li pevač da nauči kako da udahne život nekoj ulozi?

- Bez obzira na to šta sam pevao - od „Boema“ do „Toske“, od „Stifelija“ do „Vertera“ - voleo sam sve uloge, čak i kada su bile teške. Ali, po mom mišljenju, nije toliko važno da se tačno otpeva neka nota, koliko da se ulozi udahne život. Jedan od važnih uslova za to jeste da se na svakom nastupu da sve od sebe. Ostalo je stvar talenta.

Monserat Kabalje je važna osoba u vašem profesionalnom životu, jer ste na početku karijere, zahvaljujući njoj, dobili prvu značajniju rolu. Da li ste bili u prilici da i vi nešto tako učinite za nekog mladog umetnika? Mislite li da je umetnik koji se dokazao dužan da pomaže početnicima?

- Da, Monserat Kabalje je bila veoma važna za mene na početku moje karijere, ali kasnije svaki umetnik mora da pronađe sopstveni put. Kao što je to uradio Đuzepe di Stefano, tenor koga najviše volim. Video sam ga nakratko u „Boemima“ i on je na tom nastupu pogrešno otpevao jednu notu, ali to je i pored toga bio jedan od najboljih nastupa koje sam čuo. Uneo je u ulogu sve što je trebalo. Biti tenor znači takođe živeti veoma disciplinovano. Morate da shvatite da mi uvek sa sobom nosimo svoj instrument. Na njega mnoge stvari mogu da utiču, recimo klima-uređaj, loša hrana i slično. Zato je teško davati savete mladim talentima. Stalno im govorim šta sam ja radio u određenim trenucima, ali svaki život, svaki čovek je drugačiji i svaki glas drugačije funkcioniše i zato smatram da je posao učitelja pevanja vrlo težak. Zato ne dajem časove pevanja. Ali ako neki mladi umetnik traži od mene savet, ja mu rado kažem svoje mišljenje. Mislim da to mogu da učinim jer imam izvesno iskustvo (smeh).