Paradni korak po jajima

U subotu je u centru Beograda održana vojna parada posvećena diplomcima Vojne akademije. Mladi potporučnici su marširali paradnim korakom, leteli su avioni, a okupilo se i dosta sveta da gleda taj spektakl. Vojska Srbije se tokom protekle decenije takoreći istopila u reformama (taj proces još traje), a i dok je bila onako velika i dobro finansirana i naoružana, ničemu nije služila. Ili bar ničemu dobrom. Prvo je ratovala tamo gde joj nije mesto (dok se zvala JNA i VJ), u Hrvatskoj i Bosni, a neki njeni pripadnici počinili su ratne zločine. "Veliku" Jugoslaviju nije sačuvala. Onda je branila Kosovo, ali ga nije odbranila. Branila je i Beograd i ostale gradove u Srbiji, a kako ih je odbranila, može svako da vidi kad prođe pored ruševina državnih zgrada u centru glavnog grada, na primer.

Oružane snage više ni granice ne čuvaju, to je prepušteno policiji. Pa otkud onda tolika fascinacija vojskom i sada, posle svega. Da li je razlog tradicija ili je opet zavladalo neko osećanje ugroženosti spolja, sada zbog statusa "svete srpske zemlje", odnosno Kosova? I šta nam sada trebaju vojne parade? To svakako nešto košta, a sigurno ima prečih stvari na koje bi trebalo trošiti državne pare. Da li to ministar vojni, koji je iz one stranke vladajuće koalicije koja ne preti upotrebom sile na Kosovu, želi da pokaže da i pored sve reforme vojsku ipak imamo? Ako je tako, da li to znači da on želi da umiri koalicionog partnera i uznemireni deo javnosti, koji se zalaže za ponovno jačanje vojske?

Da li smo zaista ponovo vojno ugroženi i zašto? To najviše zavisi od nas. Ako stranka premijera Koštunice zaista misli da je toliko važno da zadržimo formalno Kosovo, onda mora konačno da objasni javnosti kako to zamišlja, koliko će da nas košta i šta će nam doneti. Ako je zaista od vitalnog značaja da Kosovo ponovo postane deo Srbije (jer, da se ne lažemo, već osam godina to nije), a spoljnopolitičke okolnosti su opet protiv nas, onda vlastodršci moraju da odmere moguću štetu i korist i da nađu put koji će nas najviše približiti tom cilju. Ali diplomatskim putem, jer ovde niko pri čistoj svesti više nema nameru da ratuje. Potezi vlasti bi, dakle, trebalo više da nalikuju hodu po jajima nego guslarskim večerima.

A vojne parade trebalo bi sasvim zaboraviti.