SMASHING PUMPKINS

PRO

1. Billy Corgan je poslednji veliki rok frontmen. Ili vi mislite da je metiljavi Yorke harizmatičniji od ribice u akvarijumu. Ili ja mogu sebe da zavaravam da urnebesno talentovani Chris Martin svojim škrabotinama po rukama ekšli poručuje nekom nešto. Niko od njih, i mnogih drugih, nažalost ne ume da zauzme pozu.

2. Ako volite Muse otkrićete odakle oni crpe gro svoje inspiracije.

3. Ako vam se album dopao na prvo slušanje prijaće vam i na dvadeseto.

4. Činjenica da postoji nešto kao „Smashing Pumpkins zvuk“ (a to je jedino što ćete čuti na ovom albumu) govori o tome da je svojevremeno kreirano nešto dovoljno autentično. Slušajući ovaj album mogli bi da kažemo- i neočekivano vitalno.

5. Pesma Bring The Light pokušava da pomiri već reciklirane sedamdesete sa recikliranim početkom osamdesetih naslućujući nam (donekle) koliko je Corganovo uvo spremno da apsorbuje tekuće trendove. Ako već nije išlo ispred njih?

6. Mnogi kritičari su zamerili broj nasnimljenih gitara. Ili vokala. Ili gitara i vokala. Preterivanje i prštanje bili su dva puta kojim su SM uspešno išli. Danas to rade (još) samo Muse.

7. Teško je primetiti da D’Arcy i Iha nedostaju. Lako je primetiti da je Corgan kroz želju da ponovo okupi bend u staroj postavi zapravo želeo da ispoštuje sadržaj, a ne formu.

8. Doomsday Clock zvuči kao I Am One ili Cherub Rock.

9. Zeitgeist je kao obnova veze posle dramatičnog raskida (ne znam da li ste probali). Osoba koju ste do pre par meseci silno voleli stoji pred vama i teško vam je da priznate da to kod vas ne izaziva isti grč kao nekada (kao ni vi kod nje). Sve je poznato. Nepoznato je samo kako nastaviti sa poznatim. Ima previše ustručavanja, previše nezameranja, previše nade i premalo strasti. Prvi seks može da bude veoma uzbudljiv, ali već sa sledećim tela su daleko manje zainteresovana, mnogo više prijateljska, ponekad i ravnodušna. Lakše vam je da zaplačete, jer se više ne plašite kraja. Jer sada znate kako on izgleda. Bitno je da izdržite prvih nekoliko meseci. Već u februaru naredne godine Zeitgeist će biti samo muzika koja mi se dopada i ništa više.

CONTRA

1. Ime albuma je groteskno u svojoj samo-ironičnosti.

2. Omot albuma je trebalo cenzurisati. Najviše zbog toga što vređa inteligenciju.

3. Ako vam se album nije dopao na prvo slušanje neće vam prijati ni na dvadeseto.

4. U desetominutnoj United States Billy pokušava da napravi ep Spiritualized razmera, ali ne pravi se „drug music“ na suvo.

5. Obzirom da su stvari nazvane „Smashing Pumpkins“ one treba i da zvuče kao Smashing Pumpkins, ali u tom polu-repriziranju/ polu-rekonstruisanju izgubila se mogućnost-za-mogućnošću pomeranja granica, proširivanja sopstvenog izraza i odrastanjem. Smashing Pumpkins koje danas slušamo nisu Smashing Pumpkins tamo gde bi bili da se bend nije nikada raspao. Pre bi se moglo reći da su sada oni kompilacija sopstvenih rečitijih trenutaka.

6. Iako na momente lepo zvuči (kao u For God And Country) teško je zamisliti Corgana kao autora koji je širom otvorenih očiju uronjen u društveno-politička dešavanja. Sećanja i patnje su vezivno tkivo Corganovih snova. Nema mesta za banalnost realnosti.

7. Doomsday Clock zvuči kao I Am One ili Cherub Rock.

8. Nema konkretnih osećanja koja dominiraju albumom. Stvari više liče, nego što jesu.

SELEKTAH:

Više PRO nego CONTRA.