Razlaz sa vremenom i istorijom

Osma sednica Centralnog komiteta SK Srbije, održana 23-24. septembra 1987. godine, bila je prelomni događaj u političkom životu Srbije. Pokušaji da se Srbija suoči sa svojom realnom snagom i da krene u susret dolazećem vremenu, u to vreme su zadugo suspendovani.
Sam po sebi bio je to dosadan i mučan događaj. Po svojoj društvenoj sadržini, međutim, bila je to priprema fatalnih zapleta koji nas prate do današnjeg dana. Partijskim obračunom na Osmoj sednici uveliko je, naime, određen pravac događaja u godinama koje su usledile do kraja stoleća. Za tu sednicu simbolično se vezuje uspon Slobodana Miloševića do potpune vlasti u Srbiji. Političke premise s kojima je on tada izišao pred Srbiju i svet neopozivo su vodile ka destrukciji regularnosti u javnom životu, zatvaranju mogućnosti napredovanja i teškim konfliktima u Srbiji i Jugoslaviji.

Na talasu populističke politike Milošević se ustoličio kao apsolutni autoritet. Za tren oka on se navikao na ovacije i vašarsku popularnost. Isto tako brzo nestalo je i ono malo racionalnosti i pristojnosti u javnom životu. Sa stanovišta drugih nacionalizama u Jugoslaviji, on se pojavio kao poželjni partner, s kojim je kriza jugoslovenske države mogla biti otvorena. Usledile su teške godine, neke i krvlju zalivene.

Kasniji događaji daju smisao prošlim. Zato Osmoj sednici pripada status istorijskog događaja. Ona stoji na početku lanca zbivanja obeleženog masovnim mitinzima neposredno nakon sednice i, negde pri kraju, eksplozijama NATO projektila po našim gradovima i mostovima.
MUTANT: Borba za vlast i premoć inherentna je političkim partijama. Ali, ono što čistku na Osmoj sednici ipak čini izuzetnom je njeno mesto u vremenu. Tada se već moglo čuti posmrtno zvono partijskom monopolu na evropskom prostoru i u Rusiji. Ovde, međutim, glavni govornici nastupaju iz jednog sasvim zatvorenog horizonta. U boljševičkom duhu oni variraju temu jedinstva, teškim rečima brane Miloševića od nekoliko kritičkih opaski, izgovorenih tek u aluziji, i svim snagama dokazuju vernost vođi. Tako je jednoumlju dat nov zalet u momentu kada je trebalo proglasiti njegov kraj.

Osma sednica je poslednji partijski obračun tog tipa u komunističkom svetu, koji je priredio tek ustoličeni Milošević, ne sluteći da ističe vreme ne samo za takve obračune nego i vreme komunističkih partija na evropskom tlu, takvih kakve su osnovane u prvim decenijama dvadesetog veka. Osmom sednicom on je svoju partiju povezao sa glavnim strujama srpskog nacionalizma, tako da se od tog momenta pa dalje na političkoj sceni pojavljuje do tada nedviđeni mutant - amalgam povampirene komunističke ortodoksije i razularenog nacionalizma. Taj mutant je dobio dovoljno vremena da sasvim zatruje političke prilike u Srbiji, pa da spreči i svaku pomisao na mirnu tranziciju ka političkoj konkurenciji i na civilizovanu raspravu o sudbini Jugoslavije. S takvim tegovima o vratu Srbija ne može da otvori nijedna vrata prema svetu. Štaviše, Milošević u svetskim medijima malo-pomalo postaje tekuća oznaka za sve naopako i stiče status strašila. Tu su se već stekli svi elementi srpskih istorijskih poraza na prelazu iz 20. veka.

Izvršivši restituciju tobože narušenog jedinstva, Osma sednica je dala krila pobednicima za nove poduhvate. Usledilo je uklanjanje političkih protivnika ("statutarno i nestatutarno, institucionalno i vaninstitucionalno") i pretvaranje vodećih glasila u organe za propagandu i klevetu; ukupan javni život kontaminira dotle neviđeno prostaštvo. Društvena kretanja u Srbiji uzimaju smer suprotan onom u istočnoj Evropi, koja se manje ili više bezbolno oslobađa okova realnog socijalizma.

PRONUNCIAMENTO: Da nije bilo tog potresa na Osmoj sednici, Srbija je možda još mogla da se pripremi za dolazeće vreme, da se pomiri sa epohom koja nastupa i, oslobođena svojih opsesija, prihvati ono što je neminovno, bez velikih gubitaka. Utoliko bi se moglo reći da je Osma sednica, po svom društvenom sadržaju, predstavljala onesposobljavanje Srbije za smenu epoha i za susret sa novim dobom. No, takav zaključak se zasniva na pretpostavci da je Srbija pre tog događaja imala potrebni potencijal za mirnu tranziciju. Zapravo, ni pre toga Srbija nije bila pripremljena za trezveno preispitivanje državnopravnih okvira i društvene situacije u celini na liniji mirne revizije.

Kad je u otvorenoj formi izbila kosovska kriza (1981), Srbija se prepušta nacionalističkom diskursu, delom i zbog toga što drugi u Jugoslaviji demonstriraju ravnodušnost u tom za Srbiju važnom pitanju. Osma sednica se smešta u okvir kosovske krize. Neposredni povod za sednicu našao se u jednom govoru Dragiše Pavlovića, kojim se on kritički osvrće na velika očekivanja i olako obećanu brzinu u rešavanju te krize. Milošević se prepoznao u Pavlovićevim aluzijama, pa je, rešen da otvoreno i munjevito uzvrati, sazvao Predsedništvo CK. Posle dvodnevne rasprave usvojen je predlog za smenu Pavlovića. S tim predlogom i oštrim obrazloženjem Milošević je zakazao sednicu Centralnog komiteta.
Javni život Srbije tog vremena bio je impregniran kosovskom tematikom. Dragiša Pavlović i Ivan Stambolić počeli su da uviđaju da se taj diskurs pretvara u beskrajno ponavljanje istog. Sam po sebi, on na Kosovu ništa ne rešava, a Srbija se već guši u gnevu i to je jedini rezultat takvog toka stvari. U svom aluzivnom govoru Pavlović jeste ciljao na Miloševića, iako je kasnije, braneći se na sednici, to poricao. Ali, tada više nije bilo važno šta je on mislio i šta je rekao, jer se rešavalo nešto drugo. Milošević je dočekao priliku da optuži rivale i prigrabi celu vlast za sebe. Kosovo mu je poslužilo kao pogonsko gorivo za obračun i samo je u tom kontekstu nešto značilo za njega.

Tražeći da se smire strasti i spusti lopta, Stambolić i Pavlović su očekivali da će dobiti podršku CK. Podrška je, međutim, sasvim izostala. Na svojoj strani njih dvojica ne bi imala skoro nikoga da se tu nije zateklo nekoliko ljudi koji su godinu-dve ranije naslućivali kud bi Milošević mogao povesti Srbiju, budući da su se, kao liberali i oportunisti, u više navrata našli na udaru Gradskog komiteta. Kad je dobio mandat da sastavi političke ekipe, u proleće 1986. godine, Milošević je počistio ili sasvim marginalizovao ljude iz te frakcije. Odlučivši se svojevremeno zajedno s Miloševićem za koncentraciju vlasti u malo ruku i za likvidaciju frakcija, Stambolić je pripremio teren svog političkog poraza. Kao surogat političkog pluralizma, frakcijska razlikovanja u jednopartijskom sistemu su nekakav štit od prevrata i samovolje partijskog šefa (po jednom aforizmu A. Gramšija: sve partije su unutrašnje). U partiji bez frakcija na delu je jedinstvo koje ukida kakvu-takvu demokratsku konkurenciju. Sa sastavom CK po svom izboru i s partijskim aparatom u svojim rukama, Milošević je s lakoćom izveo ovaj pronunciamento. On je pobedu uskoro prisvojio za svoj klan. Srpski prvaci koji su se uz njega svrstali kasnije su se jedan po jedan našli u jendeku. Za stara prijateljstva Sloba nije više mario. "Istina mu je izgledala kao glupost, prevara kao veština." (B. Konstan)

SIMPTOMI PROPADANJA: Spoljašnja dramatičnost te sednice prenosi se ubrzo na ukupan javni život. Masovni mitinzi donose Miloševiću nagli porast slave i začuđujuću podršku znatnog dela društvene elite. Uprkos tome, izjalovilo se sve što je na sednici i nakon nje proklamovano. Bilans te politike je potpuno negativan. Zašto je to tako? Zato što je kurs određen tom sednicom predstavljao izvrtanje sveta na glavu. Osmom sednicom Srbija je okrenula leđa glavnim zbivanjima tog vremena. Bio je to razlaz sa vremenom i istorijom. Ideje pobednika stoje izvan vremenskog konteksta, ako se tu uopšte može govoriti o nekim idejama. Prigrabiti svu vlast, to je jedina misao i cela strategija. Tema modernizacije Srbije bačena je u otpad.

Za uspeh svake politike važno je da se kao cilj odredi ono što je moguće i realno i da se u izvesnom smislu politika osloni na ono što je neminovno. Glavni igrači na političkoj sceni Srbije ne postavljaju sebi pitanja o tome šta je moguće, nego okreću narod i protiv onog što je neminovno. U dugim govorima na sednici nema ničeg prognostičkog. Nekoliko opaski o onom što sledi može se naći samo u govorima poražene manjine: nagoveštaji da će Srbija pasti u izolaciju i da bi umesto sređivanja stanja na Kosovu moglo doći do kosovizacije cele države. Zanimljivo je da ni korespondentni dokument tog doba - Memorandum SANU - ne sadrži ništa prognostičko. Pretežnim delom to je jadikovka nad nepravdama koje je Srbija morala da otrpi. Možda je nešto od toga i tačno, neka je i većim delom tačno. Ali, šta s tim? Ta se pitanja više ne postavljaju i na njih nema odgovora. U datim vremenskim koordinatama ona više ne služe ničemu sem vraćanju nazad u mržnju i osvetu. Nešto drugo je na dnevnom redu, jer se čak i u Rusiji tektonski pomera političko tlo.

Niko nema teleskop za posmatranje budućnosti. Ni od ljudi koji pretenduju na vođstvo ne očekuje se da vide sve unapred. Ono što se, međutim, od njih bezuslovno traži jeste da tačno procenjuju glavne tendencije na svetskoj sceni, te da svoju delatnost i svoj politički credo pokušaju kreativno situirati u taj kontekst. Vođa koji ide nasuprot tim tendencijama zapravo je težak slučaj političke retardiranosti.

Za svakog čoveka važan je prosperitet društva koji se ogleda u kvalitetu života i pristojnoj svakodnevici. Izglede za ostvarenje tih težnji može mu pružiti samo politika koja se ne plaši sveta, koja svoju vitalnost dokazuje u otvorenosti prema svetu i koja se trudi da nešto znači u tom svetu. Nacionalistički diskurs je simptom slabosti i propadanja. On se okreće protiv interesa živih ljudi i u krajnjoj instanci protiv državnih i nacionalnih interesa. Normalan čovek stiče utisak da ta priča i nije namenjena ljudima koji traže svoje mesto u svetu nego publici koja se već odrekla zemaljskog života. Rečima tu se hoće nadoknaditi i ono što je realno nedostižno, pa je nacionalistička retorika u svojoj osnovi hipokrizija i laž, a nekad i obično ludilo. Političkom scenom Srbije i danas dominira ta naduvana i umnogome lažna priča. Neke političke formacije deluju tako kao da su pozvane upravo za tu ulogu. Time što opstruiraju rad na poslovima koji su od bitne važnosti za egzistenciju svakog ljudskog bića, prvaci tih formacija zapravo teraju mladi svet u emigraciju i šire pustoš oko sebe. Posle Osme sednice dobili smo dovoljno dokaza da je nacionalistička politika zapravo politika ubrzanog izumiranja naroda.

Pokriće za sebe ta je politika našla u objektivnoj složenosti srpskog pitanja. Ali i pri neočekivanoj rekompoziciji balkanskog prostora, srpsko pitanje se moglo postaviti na zdravije i savremenije osnove. Srpska politička elita se pokazala nedoraslom za tako nešto, pa se odlučila za najgora moguća rešenja koja su rezultirala novim stradanjem naroda. Kao i pre sto godina, težište se stavlja na teritorije, granice, formalni suverenitet i tamo gde ga efektivno Srbija nema i gde ga više ne može imati. A onda, ako si parija, kao što je Srbija godinama bila, niko te ne trpi ni kao suseda i ne možeš da dokažeš svoja prava ni tamo gde ih imaš. Svaki narod može imati samo ono što stiče i drži svojim vitalnim snagama i svojom produktivnom delatnošću. Vredi se nekad setiti i Svetozara Markovića koji je govorio, idući za Herderom: Interesi živih ljudi stoje visoko iznad istorijskih prava i privilegija.

ULOGA NEGATIVCA: Politika Osme sednice (1987- 2000) bila je po svemu porazna za srpski narod. Već na početku mogli su se videti bitni nedostaci te politika: nesposobnost vođstva da uzme u obzir odnose moći i nađe podršku na internacionalnom planu. Uzimajući kurs protiv epohalnih promena, Milošević je Srbiju predstavio svetu kao poslednji džep otpora promenama, pa je tako pružio sve propagandne prednosti svojim protivnicima u državi koja se nalazila u stanju umiranja. Nacionalni prvaci u nekim republikama bili su rešili da po svaku cenu uspostave samostalne države, ne prezajući ni od krvoprolića, koje im se ukazivalo kao još najbrži put do cilja. Njihova logika bila je jednostavna: Kada se pođe tim putem izvesno je da nema povratka na početne pozicije. U mreži internacionalnih interesnih konfrontacija Srbija je stajala sve lošije, pa se malo-pomalo probilo uverenje da je razgradnja Jugoslavije isto što i rušenje komunizma. Protiv Miloševića bila su dopuštena sva moguća lukavstva i na njega je lako navaljivan i deo odgovornosti koji mu ne pripada. Imao je tretman negativca koji je pogazio sva prava pa više ne može da se poziva ni na jedno pravo.

I tamo gde su krivice očigledno podeljene, odgovornost je često u celini pala na srpsku stranu. U tom pogledu ilustrativan je razvoj događaja u krajevima Hrvatske pretežno naseljenim Srbima. Na uskom pojasu uz cestu, dve stotine kilometara po dužini proteglo se nešto što se prozvalo republikom. Dovoljno je baciti ovlašan pogled na kartu, pa shvatiti da je ta zamisao neodrživa. Razlozi srpske pobune u Krajini su kompleksni. Nema sumnje, podrška je došla iz Srbije. Milošević u tim stvarima nije bio direktan, jer je više voleo sporazumevanje konkludentnim radnjama nego jasan govor. I kad se nije njima obraćao, Krajišnici su u njegovim postupcima nalazili podršku za sebe: u razmetanju i visokom tonu njegovih deklamatorskih fraza. Nastupao je kao da on drži ključeve rešenja jugoslovenske krize.

S druge strane, nove hrvatske vlasti davale su dovoljno povoda za nespokojstvo. Već dobro naoružane formacije opsedaju kasarne nominalno još jedinstvene vojske, ne štedeći ni zbunjene vojnike iz kolona u povlačenju. Ti prizori danas su već sasvim pali u zaborav. U Krajini raste strah, jer se Tuđman ne ustručava da povredi stare rane. Probuđena su sećanja na masovna stradanja 1941. godine. U javnom životu Hrvatske ustaštvo dobija skoro suprotan predznak od onog koji je važio pola veka. Samo u "Hrvatskoj ljevici" Stipe Šuvara moglo se pročitati: "Nisu se Srbi pobunili protiv svoje hrvatske domovine nego protiv ustaške vlasti u Hrvatskoj".

Na čelo pobune dolaze, kao što to i inače biva u sličnim okolnostima, ljudi malog političkog formata. Iz Srbije im u posetu dolaze takozvani javni radnici i barabe da ih hrabre i podstiču. Odgovoran državnik u Srbiji morao je još na početku otkloniti svaku dvosmislenost i preuzeti odgovornost za miran sporazum. Trebalo je znati pa onda i drugima objasniti: Srbija će vas u odsudnom času ostaviti na cedilu, ne zato što je tako politička vrhuška isplanirala, već zbog toga što će morati tako da postupi; strah od ustaštva trebalo je stišavati, a ne podgrejavati ukazujući da u današnjoj Evropi takva orijentacija ne može da prođe. Ishod je poznat. Da je iz nekog kraja proterano dve stotine hiljada ptica, to bi se danas tretiralo kao nasilje nad prirodom i životom.To su reči jednog čoveka iz tog kraja. Za Srbe obeležene Miloševićevim vođstvom, međutim, ne važi ni ta ekološka logika. O Krajini danas nema druge istine sem službene hrvatske istine koja se svodi na izreku: Dobili su ono što su tražili. Objektivna je istina da je Krajina danas pust prostor. Svi su izgledi da će zadugo ostati pusta.

DETALJI: Neko s više sklonosti za podrobniji opis događaja imao bi šta da ispriča o toku i junacima Osme sednice. Ovde, samo nekoliko uzgrednih napomena. Srpske glavešine stale su sve odreda uz Miloševića. Ne shvatajući da je njihovo vreme isteklo, oni su, veselnici, zamišljali da mogu da zagrabe još koji komad vlasti. General Ljubičić je došao na sednicu takoreći s rukom na balčaku, prvi je izišao za govornicu i, kombinujući pretnje i obećanja milosti, tražio da se predložene odluke usvoje bez dalje diskusije.

Članovi CK iz Vojvodine zauzeli su udobnu poziciju posmatrača, po nalogu svog vođstva, i ćuteći sedeli dva dana.
Galama je dolazila najviše od novih ideologa i ljudi aparata koji su zbijali redove uz šefa partije. Radna tela CK i dobrim delom sam CK Milošević je napunio ideolozima iz jedne škole koja je ovde odavno bila izišla iz mode. Bili su to uglavnom proizvođači akademskog šunda, pisci studija koje iole pismen čovek ne može zadržati u ruci, jedan do drugog likovi koji su se tiskali u koteriji oko supruge Slobodana Miloševića. Ništa nisu vredela upozorenja liberalne frakcije, izložena u više navrata nekoliko godina ranije, da taj kadrovski talas, što dolazi preko Gradskog komiteta, liči na elementarnu nepogodu. Osobe iz te grupe sedele su na sednici kao da su u zasedi, spremne da nasrnu na svakoga ko se usudi da protivreči vođi.

I partijska nomenklatura s terena, šta će drugo, stala je listom uz Miloševića. Po osećaju dužnosti lokalni prvaci su izlazili za govornicu i polagali zakletvu vernosti šefu partije. Kao na političkoj daći, kada se neko političko truplo izbacuje napolje, svako nalazi razlog da bar jednom rukom priskoči u pomoć.

Pobednici su sijali od zadovoljstva ne znajući još da ne slave početak i rođenje nego kraj i umiranje.