Azijski izazov Zapadu

Ovih dana mnogo mislim o toj "savršenoj oluji" i pitam se da li ne prisustvujemo njenom geopolitičkom ekvivalentu. Svet, kakvog poznajemo, rapidno se menja. Za one od nas koji su uhvaćeni u njemu, kao i ljudi usred oluje, obično reagujemo na osnovu svojih iskustava i potcenjujemo konačni domet i značaj promena koje su sada u toku. Uostalom, neka leta su vrelija nego druga, cena benzina fluktuira, a život se nastavlja s malim prilagođavanjima. Opasnost je, međutim, u potcenjivanju posledica; naša spremnost da preduzmemo drastične mere kako bismo zaštitili naš način života ozbiljno je umanjena.

Faktori koji sačinjavaju ovu geopolitičku oluju uključuju uticaj globalnog zagrevanja; povećanu potražnju proizvoda fosilnih goriva i neizbežni pad njihove dostupnosti; globalizaciju; demografske promene; i rukovodstvo s ozbiljnim manama i u Sjedinjenim Državama i u Evropskoj uniji.

Globalno otopljavanje povećava oštrinu klimatskih "događaja" kao što su uragani, tornada, suše i vreli talasi. Ono pomera vazdušne i morske struje, koje su tradicionalno donosile kišu, sunce i topliji ili hladniji vazduh nekim oblastima i premešta ih drugde. Ono stvara sušu u nekim već siromašnim delovima sveta i otvara nove u mogućnosti tradicionalno hladnijim regionima.

Nestašica nafte i gasa dramatično je promenile odnose moći među zemljama. Za siromašnije zemlje rastući energetski troškovi postaju nemoguć teret. Sve ekonomije moraju da se bave povećanim cenama energije, i direktno i indirektno. Na drugom kraju skale, veliki procenat nafte i gasa nalazi se u državama koje su po prirodi autoritarne (Rusija, Venecuela, Iran, Saudijska Arabija, da pomenemo samo nekoliko). Skok cena nafte i gasa u nebo doneo je ovim zemljama bogatstvo bez presedana. To im je, zauzvrat, omogućilo da pruže otpor mekom pritisku Zapada (bilo kroz finansijske institucije kao što su MMF i Svetska banka, bilo preko pojedinih zemalja) da sprovedu demokratske, tržišno orijentisane reforme. Osim toga, kako nestašice rastu, dve stvari su izvesne: cene će se povećati daleko više (na štetu svetskog ekonomskog rasta), a porašće i takmičenje za ove resurse (uključujući povremenu upotrebu nasilja).

Globalizacija nas polako ali sigurno pretvara u pravo globalno selo. Brzina transfera tehnologije, komunikacija i transporta robe ima dramatične implikacije na naš način života. Relativno minorni događaji bilo gde u svetu sada se gotovo istog trenutka prenose na sve strane. "Autsorsing" rada sada je standardna praksa. Već decenijama je Zapad čuvao i snažno podržavao doktrinu slobodne trgovine s uverenjem da je ona korisna za sve. (Kritičari će tvrditi da je ona bila isključivo zamišljena u korist zapadnih razvijenih zemalja, a na štetu nerazvijenog sveta.) Azijske ekonomije u usponu, međutim, koriste sistem slobodne trgovine protiv nas, na osnovu troškova rada koji su toliko daleko ispod naših da predstavljaju jednu potpuno odvojenu kategoriju. Ukratko, u sve većem broju kategorija, mi jednostavno ne možemo da se pošteno takmičimo s njima.

Demografska promena znači da se ekonomski centar sveta bez sumnje pomera u Aziju. Za nekoliko godina, više od polovine svetskog stanovništva živeće u Aziji. Njena kombinacija veličine stanovništva, organizovane i inteligentne radne snage i radne etike znači da će njen udeo u svetskoj ekonomiji nastaviti da raste.

Nijedan od gore pomenutih faktora nije mogao da bude sprečen. Ali s boljim rukovodstvom iz Sjedinjenih Država i Evropske unije, njima se moglo bolje postupati, a njihove posledice umanjiti. U to kritično vreme, međutim, Sjedinjene Države bile su proklete s verovatno najgorim predsednikom u svojoj istoriji. U najmanju ruku, onim koji je najviše oštetio imidž, reputaciju, snagu i ulogu Sjedinjenih Država u svetu. Odluka da se izvrši invazija Iraka sipala je galone benzina na vatru islamskog fundamentalizma; oslabila je našu armiju; i ojačala autokratske regionalne sile kao što je Iran. Daleko gore od toga, postupci kao što su odobravanje upotrebe torture, tretman zatvorenika u Iraku i Gvantanamo Beju i ilegalno prisluškivanje komunikacija američkih građana uklonili su bilo kakvo moguće pravo na superiornost u oblasti ljudskih prava. Rekao bih da je ovo bio najveći gubitak od svih. Zbog svoje slabe centralne strukture, Evropska unija na međunarodnom planu nije mogla ni izbliza da bude toliko delotvorna kao što bi to trebalo da nagoveštava njen ekonomski status.

Tako sada imamo sastojke "savršene oluje". Šta su potencijalne posledice? Nabrojao bih sledeće, a ta lista je daleko od toga da bude kompletna:
a) Naizgled nezaustavljiva tranzicija ka demokratskoj vladavini zaustavljena je, a u mnogim slučajevima i preokrenuta. Kina, Rusija, Venecuela, Saudijska Arabija, da pomenemo samo nekoliko najistaknutijih slučajeva, pokazuju da je autoritarnost održiva alternativa demokratiji. Osim toga, nedostaci demokratskog sistema najednom izgledaju mnogo veći nego ikad ranije, a njegove zasluge izgledaju manje.
b) Ekonomska moć jasno se pomera u Aziju, a vremenom će se to dogoditi i s političkom i vojnom moći.
c) Međunarodne organizacije koje je Zapad osnovao u periodu posle Drugog svetskog rata (Svetska banka, međunarodne finansijske korporacije, UN), postaju sve manje relevantne, a nove ekonomske sile manje voljne da slede njihove diktate. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, na primer, ima strukturu članova koja ne odražava sadašnju situaciju i sistem veta koji čini da je nesposoban za akciju u gotovo svakom značajnom slučaju. Drugim rečima, on ne funkcioniše.
d) Tradicionalna američko-evropska podrška slobodnoj trgovini možda se približava kraju kako se mi iz glavnih korisnika pretvaramo u jednu od njenih žrtava. Francuski predsednik Sarkozi nagovestio je ovu promenu svojim insistiranjem na smanjivanju uloge konkurencije u okviru EU na poslednjem samitu Unije.
e) Pošto su SAD izgubile pravo da snažno podržavaju inicijative za ljudska prava širom sveta, snažna moralna snaga iza ovog pokreta gubi paru i inicijativu.
f) "Sukob civilizacija" između zapadnog i islamskog sveta sve više postaje realnost. Ne samo da će teror biti s nama u doglednoj budućnosti, već će se povećati i veličina terorističkih događaja.
g) Svet će postati haotičniji s regionalnim silama koje će težiti većem autoritetu i drugim državama koje stiču nuklearno oružje i kao sredstvo zastrašivanja protiv napada ali i za agresivnu politiku. Klasičan primer u tom smislu je Rusija, koja preduzima sve više mera simptomatičnih za hladni rat. Njene odluke da postavi rusku zastavu na Severni pol i time ga zatraži za sebe; da obnovi patroliranje aviona s nuklearnim oružjem; i ponovo uspostavi pomorsko prisustvo u Mediteranu jesu primeri te novopronađene agresivne samouverenosti.
h) Pravi gubitnici u jednačini globalnog otopljavanja, pre svega u Africi, patiće još više od čestih suša, perioda gladi i bede. To će neizbežno dovesti do povećane emigracije i pritiska na razvijene zemlje da prihvate više izbeglica. A to će, zauzvrat, izazvati još snažnije nacionalističke pritiske u zemljama domaćinima.

Ono što sve ove izazove čini toliko velikim je da gotovo u svakom slučaju oni nisu u normalnom opsegu delovanja vlada i ministarstava. To su multinacionalni izazovi, koji zahtevaju ujedinjene, multinacionalne odgovore. Zasad je teško videti odakle bi mogli da dođu lideri za ovakve odgovore. Jedna stvar je izvesna. Za 20 godina od danas, svet će biti mnogo, mnogo različitije mesto od onog koje naseljavamo danas.