Drastične razlike u ceni stanova u Srbiji

Kada je reč o traženju stana, u Srbiji ne važi izreka - “bolje biti prvi u selu, nego poslednji u gradu”. Većina građana je spremnija da kupi garsonjeru u Beogradu nego da za isti novac u unutrašnjosti kupi stan od nekoliko stotina kvadrata.

Za 50 hiljada evra možete kupiti garsonjeru u centru Beograda ili jednosoban na periferiji. 140 kilometara dalje u Kragujevcu za isti novac može se kupiti stan i do 80 kvadrata, a u Somboru čak sto.

Visoke cene uprkos niskoj tražnji su u Novom Pazaru, pa se za 50 hiljada evra nudi stan od 60 kvadrata, dok u Boru istim novcem možete da se razbaškarite u 330 kvadrata na periferiji ili 200 u centru.

Ipak, situacija u Boru se polako menja. Najava privatizacije rudarsko topioničarskog basena Bor povećale su potražnju za stanovima. Čak je zabležen slučaj da je jedan beogradski biznismen kupio dva stana u Boru za iznajmljivanje.

U Nišu kvadrat košta hiljadu evra, pa u našem slučaju sa 50 hiljada evra možemo kupiti 50 kvadrata. Ipak malo je onih koji i to mogu sebi da priušte. Potražnja za stanovima opada od 2005. godine, ali u centru Niša zgrade i dalje niču.

Aleksandar Pejčić iz agencije za nekretnine Gigant kaže da je potražnja manja nego pre, kada je bila veća zbog priliva ljudi sa Kosova, kao i novca koji je stigao kada je „Filip Moris“ isplaćivao akcije.

„Sada se uglavnom kupuju stanovi za studente, od garsonjera do jednosobnih“, kaže on.

U Zaječaru se godišnje proda samo 15 stanova. Novogradnje skoro da nema. Najčešće stanove kupuju Srbi koji rade u inostranstvu ili su zaposleni u javnim preduzećima. Goran Popović, posrednik za promet nekretnina u Zaječaru, kaže da ljudi ipak ukoliko imamu novca radije kupuju stan u Beogradu za izdavanje ili za potomke.

U Novom Sadu cene kvadrata se približavaju beogradskim, pa kvadrat košta od 800 pa do 1.500 evra. Uglavnom se kupuju novi stanovi u izgradnji. U Apatinu i Zrenjaninu stanovi su znatno povoljniji. Kvadrat košta oko 650, a u Kikindi 400 evra. Ipak, malo ko bi kupio stan u manjem gradu, i tako uštedeo i do hiljadu evra po kvadratu i to uložio u biznis.

I ekonomisti smatraju da su šanse za razvoj biznisa trenutno mnogo veće u velikim centrima, nego u unutrašnjosti. Različite cene stanova i razlike u potražnji jasno pokazuju neujednačenu razvijenost Srbije i potvrđuju procene da 90 odsto studenata nakon diplome ostaje u Beogradu ili drugom velikom gradu gde je studirao.

Ekonomista Mile Jović objašnjava da „ako pogledate po ekonomskim paramentrima 40 odsto ekonomskog potencijala je u Beogradu, toliko i u Vojvodini, dok je 20 procenata ostatak Srbije. Nasi ljudi gravitiraju prema gradovima i prema centrima, pa je 80 procenata Srbije skoro prazno“.

Čak i kad ima posla u unutrašnjosti mnogi nisu spremni da se sele. Milena Manojlović, konsultant za ljudske resurse, kaže da je „problem što mladi nisu spremni da odu iz velikih gradova, a velike multinacionalne kompanije otvaraju predstavništva u unutrašnjosti i onda mladi gube priliku da napreduju“.

Država pre svega treba da se pozabavi strategijom regionalnog razvoja jer se samo tako može zaustaviti siromaštvo, koje povlači bežanje u velike centre. Više od polovine stanovništva u Beogradu su doseljenici. O razlozima dovoljno govori podatak da su ljudi u unutrašnjosti Srbije tri puta siromašniji od građana glavnog grada.