Kisindžerovim putem

Međunarodna politika je poput staklarske radnje u kojoj se akteri mogu ponašati kao nespretni slonovi, ali i kao spretne veverice. U prvom slučaju su štete po globalnu stabilnost sasvim izvesne, u drugom koristi mogu biti značajne. Najveće žrtve globalnih nestabilnosti su pojedini regioni i narodi, jer kada se veliki spore, mali stradaju. Za to je najbolji primer upravo politička istorija Balkana čiju su sudbinu najčešće krojili diplomatski „slonovi” u njihovim međusobnim nadjačavanjima.

Stoga je istorija Balkana i balkanskih naroda veoma često „lomljena preko kolena”, recimo prilikom raspada SFRJ, kada je međunarodna zajednica svojim trapavim koracima samo pogoršavala situaciju i sužavala prostor za mirno rešenje krize. Posledice su bile tragične, jer je nedostatak strategije međunarodne zajednice, kombinovan sa podivljalim šovinizmima balkanskih naroda, rezultirao pravom eksplozijom nasilja.

Ukoliko smo spremni da učimo na greškama, slični scenario ne bi trebalo da ponovimo kada je reč o rešavanju statusa Kosova i Metohije. Drugim rečima, kosmetski čvor se ne može valjano razrešiti sirovom silom političkih „slonova” koji iza sebe ostavljaju pustoš, već samo spretnošću i pameću diplomatskih „veverica” koje iza sebe ostavljaju trajna i stabilna rešenja.

U tom kontekstu sagledana, trenutna američka spoljna politika - budući da je jednostrana - pati od manjka fleksibilnosti i kreativnih rešenja, i to ne samo kada je reč o Kosovu i Metohiji, već jednako tako i na Bliskom i Dalekom istoku. Nije to mišljenje samo nas zainteresovanih i direktno pogođenih tim konfliktima, poput Srba ili Iračana, već je to i mišljenje eminentnih američkih diplomatskih autoriteta.

Nedavno su, „Politika” je to prenela, trojica bivših američkih visokih funkcionera - Henri Kisindžer, Zbignjev Bžežinski i Brent Skoukroft - u jednoj televizijskoj emisiji kritikovali rigidnost i aroganciju trenutnog američkog spoljnopolitičkog kursa koji smatra da se stvari mogu rešiti prostom silom.

Uvažavajući svu trojicu vrsnih diplomata, ipak nam je najzanimljivije ono što je rekao Kisindžer, za koga je poznata italijanska novinarka Orijana Falači svojevremeno rekla da je na vrhuncu snage „držao svet u neizvesnosti kao da su svi ljudi njegovi studenti na Harvardu”.

Kisindžer je analizirajući globalni trenutak međunarodne politike u pomenutoj emisiji rekao da „Amerika, navikla na probleme za koje je smatrala da se mogu rešiti u određenom roku, sada ulazi u dug period prilagođavanja izazovima koji nemaju jasnu krajnju tačku”.

U tim je rečima sadržana srž tzv. Kisindžerove doktrine koju je ovaj vrsni diplomata praktikovao tokom čitave karijere. Jednostavno govoreći, a što je primetila i Falačijeva, „neizvesnost” i „prilagođavanje” su ključne reči Kisindžerove doktrine, što znači da nema unapred zadatih rešenja i unapred zadatih rokova za rešavanje kriznih situacija, već je sve moguće samo ako će dovesti do stabilnih, trajnih i konstruktivnih političkih odnosa.

Koliko je to daleko od današnjeg američkog spoljnopolitičkog kursa, sklonog da kao u slučaju Kosmeta, unapred zacrta rešenje koje bi se imalo usvojiti i da unapred odredi rokove za usvajanje tog „spontanog” rešenja, obesmišljavajući time svake pregovore - možemo odmah uočiti.

Za razliku od sadašnje „programirane” i „forsirajuće” američke diplomatije, Kisindžer je obnavljajući tradiciju meternikovske i bizmarkovske „umetnosti mogućeg” svoje diplomatske aktivnosti sprovodio lagano, neprimetno, spontano i što je još važnije - efikasno.

Iza njega će ostati nekoliko potpuno obavljenih „nemogućih misija”, poput normalizacije do tada napetih odnosa između SAD i Kine, relaksacije tada urušenih hladnoratovskih odnosa između SAD i SSSR-a i realizacije među ovim državama važnih sporazuma o ograničenju naoružanja SALT-1 i ograničenju broja strateških raketa tzv. ABM-ugovora.

Nasuprot tome, sadašnja američka administracija ne samo da nije dalje realizovala planove o smanjenju strateškog naoružanja, već nije ispunila ni sve ono što je prethodno potpisano i planirano, izazivajući uz sve to podozrenje Rusije planovima o antiraketnom štitu u Evropi, da bi Moskva uzvratila istom tvrdoglavošću po pitanju mnogih drugih međunarodnih problema - između ostalog i statusa Kosova i Metohije.

Tako da je, što nas Srbe najviše zanima, proces rešavanja statusa Kosova i Metohije već dugo u ćorsokaku. Stoga će svim akterima kosmetskog čvora, i velikim i malim, biti potrebno nešto od one „kisindžerovske” pameti i veštine, ako se uopšte problem Kosmeta misli rešavati u okvirima legalnog međunarodnog poretka (prvenstveno Saveta bezbednosti UN), isključujući sve jednostranosti i unilateralne aktove.

A ta kisindžerovska pamet kaže da ništa nije izvesno, ni gotovo, pa tako ni neka tobož već gotova nezavisnost Kosmeta, već je sve otvoreno (pa i moguća podela pokrajine kojom bi kiselo bile zadovoljne obe strane) i neizvesno.

Stoga je da bi se stvari rešile potrebno pregovarati, a da bi to bilo moguće, treba odbaciti sva programirana rešenja i programirane rokove, ostavljajući prostor za rešenja koja će nametnuti sam život svojom prostom logikom.

Istraživač-saradnik u Centru za sociološka istraživanja Instituta društvenih nauka