RHCP - nije sve tako crno

Našli smo se na novosadskoj železničkoj stanici u 15h, hoćemo da uzmemo povratne karte (160din) a šalteruša nam kaže da će sada doći brzi voz i ako uzmemo povratnu, brzim moramo i da se vratimo. Hm, ipak uzimamo u jednom pravcu za 160 dinara (brz je pa je skuplji?). Okay.... penjemo se na peron koji je prazan, ljudi koji stoje na istom i idu negde svojim putem, kažu da je voz za Inđiju otišao pre minut. Pih, maler. Neka, ½gospođa½ na šalteru je rekla da će SAD brzi. Pa da.... dok brzi nije stigao u 17.10 napunilo se na peronu ljudi za 4 voza. Ma nije problem, kasnio je samo 2 sata. Dobro, uspeli smo da sednemo i odklackali se do Inđije.

Izlazimo iz voza oko 18.20 možda i kasnije i čekaju nas autobusi koji voze na mesto održavanja koncerta. Eh, sad. Prvo, niko ne zna gde je to tačno, da li vredi davati još 100 dinara, koje ne znam da je iko spominjao, ali dobro... ili ići peške... odlučujemo se da platimo, ajde da ipak stignemo na vreme... vozimo se tako mi nekih 20 minuta a ne vidimo kraj kolone pešaka, automobila, niko nigde ne skreće... kreću se svi uz kukuruze, ali moram reći po asfaltiranoj stazi... pitamo vozača da li vredi da se vozimo ili da izađemo i on nas obaveštava da imamo peške još neka 4 km? Opa??? Ostajemo u busu.

Oko 19h tek izlazimo iz busa. Naravno da ima još da se pešači. Veliki plakat "STATE OF EXIT" deluje tako sitno.... Krećemo se prema tamo, između gomile uredno parkiranih automobila, po ne baš sitnom kamenju, i uopšte nije prijatno, ali dobro... Stigli smo na ulaz, i ušli, verovali ili ne brzinom svetlosti. Kartu su mi proverili ali torbu? Ni pogledali...sva sreća pa sam uzorna građanka Novog Sada.

Naravno, otišli smo do Toi Toi-a, pa do šanka. Kupili pivo po 150dinara sa pola čaše pene... Garant vam sve do sad izgleda crno...Eh... Smestili smo se na dobro mesto, da nam bar zvuk bude dobar, jer smo skapirali da nećemo videti, sa naših 160-170cm, više od gornjih reflektora bine jer su i video bimovi (dva video bima) veoma nisko na bini.

Počinje ledeni koncert, sa naravno zakašnjenjem, tehnički super, ali sa velikim pauzama između pesama, dugotrajnim solažama bez smisla, ne baš zanimljivim repertoarom (ne tražim da sviraju samo hitove, ja ih jako dugo slušam i znam gomilu pesama, ali imaju TOLIKO boljih pesama sa novog albuma od ovih koje su svirali), i TOLIKOM hladnokrvnošću Entonija koji nije našao za shodno ni da pozdravi publiku. Ja sam bila u okruženju nekih momaka iz Banja Luke, atmosfera mi je bila EXTRA. Izigrala sam se, iskakala, napevala, taman ušla u fazon kad kraj? Ma nije... niko se nije bunio, jer smo znali da ide bis, ali NIKO nije znao da će to biti jedna pesma. Nakon završetka "Give it away", nastaje muk, pošto je puštena mjuza koja označava kraj... posle muka-haos i kiša... lavina ljudi koja nervozno, besno i razočarano kreće ka izlazu, pogledavajući u nazad, imajući još nade da će se dugo očekivani bend možda predomisliti? Eh, pa ništa od toga...

Izašli smo brzo u 23 i ne znam tačno koliko, bila sam tužna, baš tužna. Da se razumemo - nije problem dužina koncerta, nije problem ni izbor pesama, ali uf, došli smo da osetimo vajb velikog benda, da budemo deo sveta, makar na kratko, a dobili smo LED.

Pljusak i vetar... uspevamo da se sklonimo u jednu od onih kućica sa strane gde su se prethodno prodavale karte ili šta već... Kiša samo menja smer, vetar nenormalno duva, grmi, seva, lete suncobrani, kolaps na parkingu i naravno nestanak struje, ako niste primetili... Dobro. Sačekali smo da stane kiša i polako krenuli. Nasuto kamenje je upalo u njivu, tako da hodamo po blatu koje ostaje na patikama... Stigli smo do staze, odšetali tih sat i po do železničke stanice i stali pod nadstrešnicu jer je pljusak ponovo počeo... Uf, brzo stiže voz... pokušavamo da uđemo ali ne uspevamo. Ljudi viču kako je voz za Novi Sad, mnogi izlaze iz istog jer treba da idu za Beograd... gomila se zeznula. Neraspoloženi što nećemo brzo stići kući, tim prvim vozom, gledamo kako se vrata zatvaraju i voz kreće.... ali u pravcu Beograda?!  Dobro je što nismo ušli. Onda bi stvarno sve bilo crno, da smo još i završili u Beogradu.

Brzo je stigao novi voz. Isto tako tužni, pokisli, blatnjavi i umorni stižemo u Novi Sad gde pljušti kiša... neka, sada smo bar blizu... i krećemo peške... recimo oko 3.30.

Hodajući po pljusku, nisam mogla da verujem da taj dan ima kraj i bila sam besna što sam krenula uopšte... Posle dugotrajnog skidanja njivskog blata sa patika i farki i toplog tuša legla sam da spavam.

Eh, zašto sam sve ovo ispričala? I kako nije sve tako crno? Ljudi, ja sam otvorila ujutru oči sa osmehom na licu. Bila sam deo sveta, deo nečeg drugačijeg, i sve je to bio doživljaj kojeg ću se sećati sa osmehom... 26.6.sam rekla NIKAD VIŠE U INĐIJU... 27.6.ujutru sam rekla UH, LADNO BIH IŠLA OPET; VEĆ DANAS; I DA ZNAM ŠTA ME ČEKA....

Ljudi stvarno mogu da se žale, svako ima pravo na svoje mišljenje. Žalila sam se i ja, ali suma sumarum – da svaki veliki strani koncert organizovan ovde je organizovao "EXIT" i bez njih ni na to kratko vreme koliko traju koncerti, ne bismo bili deo sveta... Hvala im na tome... i može da kaže ko šta hoće, ali ja ću ići i na sledeći veliki koncert vredan gledanja i slušanja pa makar bio i na njivi u Indjiji,,, a do tad... vidimo se na "EXIT 07", jer ipak NIJE SVE TAKO CRNO.

Pozdrav iz Novog Sada

Foto: Beta