NINE INCH NAILS

Kao i mnogi ograničeno talentovani kompozitori pre njega i Trent Reznor aka Nine Inch Nails vremenom je od forme napravio sadržaj, a onda postao žrtva nemoguće misije da tako nastalom sadržaju da novu formu. Šta god da poželi da zasvira ovih dana, bilo da je to Buena Vista Social Club za decu samoubica ili progresivni hip hop hit sa Timbalandom i Jayem, publika će verovati da je Trent Trent samo ako mu oštre šiške budu parale čelo, ako na sebi bude imao par kožnih detalja i ako na sve stranu budu prštale distorzirane gitare i eksplozivni ritmovi. U suprotnom, to nije Trent.

A kada u Drakulinom kostimu izađete na scenu onda je nekako bez veze da publiku zabavljate jeftinim vicevima na račun „velikog prijatelja albanskog naroda“ ili da pokušavate da kameleonskim nastupima budete ambasador hrišćanskih vrlina poput nekakvog Tom Hanksa rok muzike. Nastupajući kao (večito) otuđen, moćan i zastrašujući Trent je, paradoksalno, došao u poziciju da je zarobljen u kandže publike, nemoćan da se odupre njihovim očekivanjima, njihovim željama i njihovim strahovima- i to najviše onima da će se on na sceni pojaviti kao „nešto drugo“.

Iako Year Zero dobija solidne kritike, pre svega zahvaljujući novim američkim kritičarima koji su Slušajući Downward Spiral odrastali u uverenju da je bog sišao među rok muzičare, radi se o posve neinventivnoj ploči, kojom Trent uplašeno odustaje od organskog rok zvuka prethodne With Teeth i vraća se eksploataciji tehnologije. Koja, nažalost, i dalje radi sa starim softverima.

Kao što (ne) znate izlazak ovog albuma pripremila je sjajno orkestrirana kampanja kojoj je, više na papiru, nego u stvarnosti, pošlo za rukom da kreira atmosferu jednog potpuno zaraženog sveta unutar koga NIN deluju kao pobunjenička ćelija... nešto kao NIN for Vendetta u malo oporijem kontekstu. Fanovi su dešifrovali brojeve telefona čijim pozivanjem su mogli da čuju početak singla Survivalism, u veceima klubova u kome su NIN svirali kao slučajno su zaboravljani USB-ovi sa novim pesmama, pravo niotkuda nicali su vebsajtovi sa prosvetljujućim sadržajem itd. Drugim rečima, neko je u Trentovom okruženju, ako ne on sam, gledao Lost.

Čak i ako za kampanju niste čuli, čak i ako vas koncept ne interesuje, već samo želite da ubacite CD u plejer i otpanjite ga do Kosova, Year Zero je prosečno izdanje, pre svega iscrpljeno siromaštvom Reznorovog talenta da napiše dobru rok pesmu. Stvar je, po ko zna koji put, kamuflirana slojevima i slojevima zvukova, ritmova, lupova, distorzije, uz već zamorni glas koji laje, a nikako da ujede.

Uvodni instrumental Hyperpower efektno svedoči o tome da je Fragile bio slušljivo izdanje pre svega zahvaljujući bezglasnim prelazima. Nakon Hyperpower slede minuti deplasiranog sloumoušn besa, protkanog ritmovima koji su odbačeni kao staromodni još kada su Depeche Mode zidali Violator. O tome da gitarski rifovi paraju lažne refrene (skoro u svakoj pesmi) ne bi li raščupali banalnu matricu smešno je ozbiljnije pričati.

Ako albume Nine Inch Nails kupujete sa istim očekivanjima kao i prašak za veš (sa određenom svrhom, spektrom očekivanja i rutinskim ispunjenjem istih) ovo će biti solidno iskustvo. Ako i od Trenta, kao i od svakog muzičara, očekujete da vam kaže nešto o vašem životu što se inače drugačije ne može kaz’ti, ovo je poražavajuće nemaštovito brbljanje. Opasno skoro koliko i ono protiv čega bi želelo da se bori.

SELEKTAH:

* 1/ 2