FEIST

Možda nije fer da to tako kažem, ali i indie cure stare. Nekada voljeni Mudhoney, Husker Du, Lemonheads, Bauhaus ili Radiohead vremenom im postaju zamarajuće audio štivo. Naročito ako muž očekuje pivo posle ručka, a deca sa Nodijevim DVD-ijem u plejer guraju i ostatke čokolade. Ali, indie cure ne umeju da zavaravaju sebe solidarisanjem sa Glamuramom, ili Glorijom, jeftinim izvođenjima klasične muzike ili sedativnim yogalatesom. Indie cure su spremne da postanu desperate housewives, samo dok je akcenat veći na onom desperate nego na onom housewife. U suprotnom postaju melanholične i slušaju Leslie Feist.

Rođena u jednom od privremenih boravišta Olimpijade, Leslie je svoj muzički život počela sa gitarom kao štitom od ratnika realnosti, nastupajući uglavnom po Kanadi i Americi. Susret sa Peaches, rekao bih, bio je fatalan za spoznaju sopstvene ženstvenosti i potencijalne ubitačnosti atributa iste. Boravak na promotivnoj turneji za Teaches For Peaches omogućio joj je (verovatno najpogrešniji korak u karijeri) da upozna ekipu muzičara okupljenu oko benda Broken Social Scene kojima pomaže da sa albumom You Forgot It People postanu perjanice kanadskog koledž roka. Nakon toga Feist snima album Let It Die kojim se distancira od gitarske omladine trasirajući svoj put ka komercijalno daleko zahvalnijem tržištu emotivno uznemirenih i muzički edukovanih žena. Verovatno namerena da bude nova Joni Mitchell, ili instantnija Cat Power, pre nego Suzanne Vega ili Norah Jones.

Što nas dovodi do njenog, nesumnjivo, najboljeg izdanja- The Reminder, besmisleno nepretencioznog i nostalgično većviđenog poput dizajna na šerpama fabrike Metalac, ali kvalitetnog i funkcionalnog koliko i pomenuta šerpa pri spremanju džema za dugu, hladnu zimu. Skoro na ivici da joj stil postane sadržaj, Feist iz pesme u pesmu samu sebe podseća da oni koji je zaista vole traže malo više od ramena za jecanje.

U želji da prevlada momenat samozadovoljavanja samointimizacijom Feist, naročito u prvoj polovini albuma, pravi nekoliko zanimljivih stilskih egzibicija, pre svega u Beckom inspirisanoj I Feel It All, zatim apsolutno božanstvenoj disko verziji Cat Power u aktuelnom singlu My Moon My Man, dok u The Water Feist zvuči kao malokalibarska verzija Beth Gibbons (iz Portishead). U drugoj polovini Reminder-a očarani smo u dva navrata- The Limit To Your Love definiše Feist zvuk kao daleko reaktivniju varijantu Joni Mitchell, dok omanuće-u-realizaciji Honey Honey impresionira svojim ciljem- Kate Bush.

Ostale presme prikazuju Feist kao daleko manje ambicioznu autorku voljnu da se prepusti dokonosti svakodnevice koju potom ispunjava bezbrižnim reprlikama na daleko unikatnije country-autorke poput Laure Cantrell (So Sorry) ili kreiranjem umilnog DHWOR-a (Desperate Housewives Oriented Rock) čiji je jedini vrhunac završni duet (sa Eirikom Glambekom Boe) How My Heart Behaves koji igra na skoro istu emociju kao i susret Marthe Wainwright sa Snow Patrol u Set The Fire For The Third Bar, samo daleko neuspešnije.

Muškom (indie) uhu Feist deluje kao devojka koju biste pre imali kao prijateljicu, nego kao devojku. Neko sa kime biste se rado napili i proslavili bilo koji tužan trenutak, a možda se i ujutru probudili pored nje u krevetu. Za ozbiljniju vezu indie muškarac traži da mu se banalnost prodaje kao magija, a magija kao nešto za šta je on zaslužan. Koliko god to seksistički zvučalo.

SELEKTAH:

* * *