Apologija ludosti- Rock Werchter 07

Ali šta da radite kada vam jedan festival pruža sve što muzika trenutno ima da vam ponudi? Kada je većina koncerata toliko bitna da prestaje da bude bitno šta ljudi oko vas rade?

Onda slušate i verujete da je svet, ipak, jedno predivno mesto.

Unapred vam se moram izviniti na dužini ovih tekstova, ali sam sigurna da me razumete, jer ja ovde moram da obavljam Sizifov posao prepričavanja „neprepričljivog“. No, hajde da vidimo šta se sve događalo tokom tih neverovatno napornih, hladnih, kišnih i prebukiranih dana provedenih u masi.

Sve što vas zanima oko samog festivala možete pročitati u našoj najavi istog- ovde nemam ni vremena, ni potrebe, pa ni želje da se zadržavam na tehničkim detaljima. Sve što sada treba da znate je da je masa od skoro 100 000 ljudi provela četiri dana na ogromnoj poljani nedaleko od Brisela slušajući muziku. Evo šta se sve dešavalo prvog dana:

Kiše nije bilo, što ne znači da nije bilo, za sadašnje uslove, sablasno hladno i vetrovito...Doduše, to nimalo nije omelo tragikomično-zabavne horde fanova Merilina Mensona (Marylin Manson) i "My Chemical Romance"  da od ranog jutra stoje u redu da bi videli svoje ljubimce... Naravno, i neverovatno mnogobrojni fanovi "Muse" su se našli tu, ali su morali da ustuknu pred ljutitim licima sa loše nanesenom maskarom barem dok Bjork ne počne. Da radost EMOsa bude veća, "Billy Talent" je bila grupa koja je otvorila ovogodišnji festival...

Billy Talent: Kanađani su bili prvi bend koji je ove godine nastupao na Werhteru. U nekim drugim uslovima, sama njihova pojava na sceni bi naišla na neodobravanje publike željne „pravog roka“, ali im, kao prethodnicima "My Chemical Romance" i Merilina Mensona (Marylin Manson) niko ništa nije zamerao, naročito zato što i uz "Billy Talent" možete da skačete i da se gurate kao...neću da završim ovu rečenicu. Zato sam od početka bila primorana da se čvrsto držim za ogradu, a uz to je još trebalo i da potpuno objektivno pristupim ocenjivanju koncerta... Dobro, nije problem, tek je prvi dan. Relativno simpatični EMO dečkić Bendžamin (vokal) starosti tri prosečna EMO dečkića svojski se trudio da nas zabavi, barem da nadoknadi što ne zna da peva, a kamo li da viče, kako muzika njegovog benda nalaže. Ali, ipak, jedno se mora priznati- bend odlično svira uživo. Od uvodne „How it goes“ do poslednje „Red flag“, pesme vam savršeno drže pažnju i nećete morati svaki minut da gledate na sat i odbrojavate do kraja.  Naravno, to nije nikakvo čudo, ako znate da su "Billy Talent" proveli već 15 godina zajedno, na sve načine tražeći i moleći za taj "mainstream" uspeh, koji, očigledno, (još) nije tu. U jednom trenutku bend čak pokušava da ostvari emocionalnu vezu sa publikom, i to na veoma „zanimljiv“ način: „Hey, guys, you know we’re from Canada, right? Well, are you pro-Canada or anti- Canada???“ „Jeeeeeeeeeeee“, vrište deca iz publike. I tako svi mogu zadovoljni da dočekaju kraj ovog mini koncerta. Jedino sam ja proklinjala sebe što se nisam našla na kod "Pyramid marquee" (druge bine) i umesto klinaca od 35 godina slušala jednog Kanađanina koji stvarno zaslužuje svaki sekund vaše pažnje- onog prepotentnog, depresivno-veselog momka koji koketira sa svime na ovoj planeti. Nažalost, izveštaj sa Rufusovog kocerta vam obaćavam prvom sledećom prilikom- kada budem prisustvovala jednom takvom spektaklu. Do tada- samo modrice iz prvog reda "Main Stage".

Ocena kocerta: 3 (samo zato što bend dobro svira)
Najbolja pesma: Jedina koju ljudi znaju- "Fallen leaves"
Idite na ovaj koncert ako: stvarno nemate šta pametnije da radite

Zornik: Moram da priznam da nikada ranije nisam čula za ovaj bend, iako uživa kultni status u Belgiji. Pretpostavila sam da se radi o nečemu suštinski sličnom većini današnjeg menija (mada će o katastrofalnom rasporedu organizatora festivala biti reči kasnije), nečemu...Crnom?Za jedan deo sam bila u pravu. Pošto iz brošure na flamanskom stvarno nisam mogla da sastavim „pred-utisak“ o bendu, nesnosne minute gnječenja na ogradi prekratila sam tako što sam se raspitivala kod veselih Belgijanaca, koji su uglas govorili da zvuče „kao 'Placebo' sa malo jačim gitarama“, što me je obradovalo. Ono što mi, pak, nisu rekli jeste da frontmen benda Koen izgleda kao Brajan Molko, počevši od frizure, pa do farmerki koje je verovatno ukrao mlađoj sestri. Šalu na stranu, "Zornik" nije loš bend, iako ne zvuče kao "Placebo", već više kao "Deus" (poznatiji belgijski bend), uz dozu melanholije i apatije koju upravo Brajan Molko voli da širi kroz masu, a pošto pevaju na engleskom, nije na odmet da potražite njihovu muziku na internetu (i, naravno, kupite je legalno, ni slučajno nemojte da je kradete, i ja vam nikako nisam to preporučila! Haha, Lars-efekat radi svoje)...Krenite od „Scared of yourself“ i „Go-no“.

Ocena koncerta: 4
Najbolja pesma: Scared of yourself
Idite na ovaj koncert ako: Ikad budete u Belgiji, recimo

My Chemical Romance: Žudela sam za ovim koncertom iz nekoliko razloga. Prvo, da bih mogla da se podsmevam svoj omladini iz moje okoline koja stvarno voli ovaj bend i da im trljam na nos kako sam gledala njihove „heroje“. Drugi razlozi su bili kudikamo normalniji i razumniji. Želela sam da vidim da li je ova grupa momaka dorasla svojim krupnim rečima o tome kako su „ozbiljan rok bend“, da vidim da li njihovi upečatljivi singlovi odišu istom živahnošću i energijom uživo i da se uverim da je Džerard Vej stvarno veliki, harizmatični frontmen kakvim se predstavlja. Oh, a i želela sam da slušam devojčice koje izgledaju kao da su ih šminkala mlađa braća (ne sestre, braća) kako vrište. Dobro, morala sam da unesem i element zabave u ceo proces seciranja uzastupnih nastupa 30 bendova (kad ih ima toliko, a vi ste sve vreme u prvom redu, osećate se kao da ste žiri, mada to dosta uprošćuje ocenjivanje samih nastupa)...I momci su krenuli veoma ofanzivno i, što će se možda nekima učiniti čudnim, ozbiljno. Džerard se ponovo vratio svojoj razbarušenoj crnoj kosi, i u klasičnoj crnoj kombinaciji bez šminke na prvi pogled stvarno deluje kao neko ko može da vas osvoji bez problema. Nakon bržih numera „This is how I disappear“ i „Dead“, odmah kreće i himna „I’m not okay“, koja upumpava energiju čak i u one koji preziru bend. Džerardovi tekstovi su odsečni, lucidni, pa čak i stvarno zanimljivi, tako da je sve delovalo kako treba. Iako ne preterano talentovani za „baratanje“ instrumentima, dobro su usvirani, ništa ne prepuštaju slučaju i trude se da animiraju publiku tokom celog svog- performansa. Što će biti velika zamerka. Kada stojite na samo nekoliko metara od ljudi koji sviraju, možete primetiti sve nijanse, svaku grimasu i pokret, a "My Chemical Romance" su toliko usiljeni da sva energija brzo iščezava iz njih. Po svemu sudeći, Džerard Vej želi da bude veliki frontmen, „glas generacije“, Kazanova 21. veka... On to želi toliko da je to jedina stvar koju ćete posle nekog vremena primećivati kod benda. I on to skoro ima. Skoro. Ali nažalost ne, jer previše se trudi. U krajnjoj liniji, i pored vrcavih eksperimenata sa kabareom i „rok-operom“, i živahnih, čak veoma dobrih numera kao što su „Teenagers“ ili „ Welcome to the black parade“, neće vam uopšte biti žao što ste otišli na jedan EMO koncert. Džerard na sceni igra, vrti se, smeje se kao Džoni Dep i deluje toliko samouvereno da ćete propustiti i zamerke na račun gitarskih solaža (ako ih uopšte i ima, ne sećam se, ali upravo vam o tome govorim) ili deonica koje se ponavljaju iz pesme u pesmu. Čak bi možda i starija publika „kupila“ priču o "MCR"-u kao o ozbiljnom bendu, naročito nakon njihovog očiglednog truda oko koncepta drugog albuma i pričama o tome kako su im "Queen" bili najveći uticaj, ali onda Džerard počinje da priča, flertuje sa publikom, i sa njegovim rečima dolazi strašna istina- „Thanks for being so nice to a couple of guys in black“. Devojčice vrište. Ali ovo uopšte ne valja, jer se upravo tada vide stvarne ambicije i ciljevi benda- klinci. Znate, možda bi i bilo sasvim u redu da se "My Chemical Romance" poigravaju sa EMO žanrom, da žele da svoj „bol“ prenesu na svoje drugare omladince, ali tu postoji jedna bitna stvar- Džerard Vej ima punih 30 godina. Znači da je ovakvo ponašanje nedopustivo. Da stvar postane gora, nakon istinski zanimljive balade „I don’t love you“ i jakim rečima koji odzvanjaju u stihovima kao što su „When you go would you even turn to say: I don’t love you like I did yesterday?“, na horizontu se pojavljuje sunce, što Džerard komentariše na sledeći način: „Here comes the sun! Here comes the fucking sun! I hope we won’t burst into flames or something!“ Devojčice vrište jače, dok mi se želudac prevrće. Ipak nikakav performans ne može izbrisati taj utisak. Ali, dobro, 100 000 prodatih albuma više, nema veze uopšte što mi malo stariji ne odobravamo to. Koncert obeležava i odsustvo dve (daleko) najbolje pesme benda- „Famous last words“ i „Ghost of you“, ali zavodljivo napadna „Helena“ kao finalna numera otklanja sve sumnje da "MCR" nisu u potpunosti šarmirali svoju publiku i dobro dorasli iščekivanju Mansona. Samo što su lošu publiku odabrali, između ostalog. Ali ima još vremena i nade, videćemo šta će biti sa sledećim albumom.

Ocena koncerta: 4
Najbolja pesma: Teenagers
Idite na ovaj koncert ako: hoćete dobro da se zabavite, bez obaveza