Zagađivači iza rešetaka

Vesti o ratu sa Amerikom bile su preuranjene. Ne bi to Srbija. Nit je baš toliko srdita, nit je Amerika na dohvat svijetlog oružja. Nit se boj za Kosovo može dobiti silom. Šta god pisalo u Ustavu, Srbija nema vlast na Kosovu i ne može da je uspostavi. Srbi i ostali koji su napustili svoje domove znaju šta bi ih čekalo kad bi pokušali da se vrate. U okolnostima koje tamo vladaju nikakva jamstva države i svetskih staratelja ne bi bila delotvorna. A američko-ruski predsednički piknik s pecanjem pokazao je da dve najveće sile imaju prečih briga i znaju dokle se može zatezati konopac. Sve je ispalo onako kako su nagoveštavali poznavaoci njihovih odnosa. Ishod je morao biti unapred poznat svima koji vode državne poslove, pa nije bilo i nema razloga da se najavljuje nešto što biti ne može.

Prošlost se ne može menjati. O budućnosti se mora razmišljati hladne glave. Današnje Kosovo nije privlačno ni za većinu onih koji su hteli ili morali da odande odu, ni za većinu onih koji tamo žive. Oni koji su ga uzeli pod svoje neće odustati od pokušaja da od njega naprave mesto gde se može pristojno živeti. Ako ne za dvadeset, onda za trideset godina. Neće odustati ni od privlačenja Srbije u evropsko okrilje. Zato što se rukovode načelima zdravog razuma, a ne osećanjima. Zdrav razum kaže da pristojan život, na Kosovu ili bilo gde drugde, ne može obezbediti ni pedeset ni sto hiljada vojnika i policajaca, domaćih ili stranih. Sila je nužna dotle dok jeste. Kada se govori o krajnjem rešenju, ono mora podrazumevati ne samo opis stanja - autonomna republika, nadgledana nezavisnost, nezavisna država, šta god - nego i suštinu: slobodu kretanja, slobodu govora, slobodu poslovanja, pravo na rad, na obrazovanje, na lečenje. Gde su ta prava dostupna većini, nema sporova o zastavi ili grbu, ali ni o ishodu davnih ili novijih vojni.

U traženju konačnog rešenja, za sebe i za Kosovo, Srbija će učestvovati onoliko koliko bude u stanju da svim ljudima na celoj svojoj teritoriji obezbedi one slobode, ona prava i one obaveze koje se podrazumevaju tamo gde su pitanja poput kosovskog rešena u daljoj ili bližoj prošlosti. Kada bude privlačna za sve koji u njoj žive, neće biti ni redova zbog viza ni očekivanja da neko spolja raspliće ili preseca ovdašnje zamršene čvorove. Kada bude spremna da spreči zagađivanje zemlje, vode i vazduha zbog ljudi koji ovde žive, glas Srbije slušaće se pažljivije u svim svetskim prestonicama.

Vest o hapšenju osumnjičenih za trovanje Belog Timoka zaslužila je mesto na prvim stranama iz nekoliko razloga. Kao prvo, krivac se može naći kad se hoće. Kao drugo, država ima odgovarajuće propise i ima snage da ih primenjuje kad hoće. Kao treće, mesna vlast ne može mnogo ako nema podršku odozgo. Bude li radio svoj posao onako kako ga započinje, ministar za zaštitu životne sredine natrčaće se s kraja na kraj Srbije, a zagađivačko-trovačka mafija neće se smatrati nedodirljivom ni kraj većih vodotoka od Timoka. Slično bi se moglo reći i za njegove kolege koje su ovih dana slikane što pod šlemovima na gradilištima, što po bolnicama, što u Beču, Briselu ili Berlinu.

Ostavljajući pohvale za kraj mandata, valja podsetiti da ministri nisu vatrogasci. Drugim rečima, njihov posao je da obezbede da se zakon poštuje i primenjuje uvek i svuda, pre nego što dete umre pod hirurškim nožem, pre nego što se uništi reka i pre nego što u inostranstvu bude uhapšen neko o kom se godinama šuška da je blizak sa veleprodajom droge. Ako su tačne vesti da se đačke jedinice mogu ispraviti u nadležnom ministarstvu, one upozoravaju da vlast mora početi od sebe. Da bi dokazala kako je evropska, prvo mora dokazati da je srpska. To jest, da odlučno i znalački radi u interesu svih građana Srbije. Škola u kojoj se kupuju ocene nije škola, ma koliko se zaklinjali u evropske standarde. Divlja gradnja je antisrpska i antievropska delatnost, bez obzira ko bio investitor i izvođač.

Smrt deteta tokom bezazlene operacije jeste napad na zdravlje svih građana. Ne treba, dakle, pitati kada će briselski činovnici i nakon njih političari proceniti da je Srbija zrela za oslobađanje od viza i prijem u evropsko društvo. Treba zahtevati od ovdašnje vlasti da neprestano omogućava danas pristojniji život nego juče. Zagađivanja okoline što se tiče, pre pedeset godina u svakom selu znalo se da se uginula kokoš ne vitla u komšijsko dvorište i da se konzerva i automobilska guma ne baca u jarak. A jarak je redovno čišćen. Još tada se znalo da pola miliona jaraka punih otpada znači pola miliona opasnosti. Još mnogo ranije uzornim domaćinom nazivan je samo onaj čija kuća je bila okrečena, avlija uređena i njiva obrađena, u kojoj se nije pljuvalo ni pred decom ni pred roditeljima ni pred gostima.

Domaćinska Srbija postojala je mnogo ranije nego što su se neki političari dosetili da se njome poštapaju. Umela je da razlikuje gospodina od fićfirića i da prihvata istinsko jevropejstvo i na rečima i na delima. Pre 169 godina, kada je osnovan Licej u Beogradu, univerzitetska diploma bila je cenjenija nego danas. Valjda s razlogom.