Decentralizacija Recentralizacija

Svako toliko srpska se kultura doseti potrebe za decentralizacijom, demetropolizacijom, izmeštanjem iz prestonice nekog od svojih segmenata. Ponekad to zavisi od direktne akcije nadležnih, kao u vremena crveno-crne koalicije, ponekad kao u ova, plavetna, kohabitacijska vremena razlozi su, moguće je, posledica odsustva kakve globalne strategije.

Praktično, decentralizacija kulture znači debeogradizaciju. Smatra se, naime, da je u prestonici previše kulture, pa je valja raspršiti diljem domaje, kao kakvo sredstvo za tamanjenje komaraca. Nevolje nastaju onda kada se ispostavi da neke sredine, prosto, nisu dovoljno zainteresovane za svakojake kulturne sadržaje. Poslednji takav slučaj, evo, odvija se u srpskoj Atini, na filmskom festivalu opterećenom viškom programa, događaja i sadržaja kojima, ispostavlja se, Atenjani nisu odviše impresionirani.

U Novom Sadu, tako, svašta se nešto mrdulja po ulicama, kojekakva buka dopire iz glavnih i bočnih ulica, vaskoliki šareniš spopada prolaznike sa reklamnih panoa. Bioskopi, tačnije dve pozorišne sale olako pretvorene u bioskope, i onaj jedini pravi, zvrje prazne. Filmski festival, tako izgleda, više je predigra za predstojeći muzički događaj koji se još onomad srećno zapatio na obali Dunava.

Palo je veče, i temperatura, idem da popijem kratak espreso i gledam neke filmove u nadi da će se više od pedeset ljudi odlučiti na takav oblik zabave.

Srpska se kultura recentralizovala u Novom Sadu, samo što se svi važni mediji i dalje nalaze u Beogradu. Kafa je, srećom, svuda dobra.
A ni filmovi ne menjaju svoja svojstva u odnosu na mesto prikazivanja.