Leto naših nezadovoljstava

Jednom mi je moj prijatelj Slobodan Mašić rekao da se umetnošću i onim oko umetnosti i kulture ne treba baviti ukoliko umesto zadovoljstva donosi muku. Držao sam se te kratke čarobne formule, i kad je bilo teškoća, jer i prevladavanje teškoća donosi prijatnost. Ovog vrelog leta, vrelih vesti, prevrelih saznanja, uzavrelih političkih strasti, mlakog morala i hladnog egoizma, iz dana uz dan nas neko poliva čas vrelom čas hladnom vodom po ozbiljnim poduhvatima.

Političari i oni njima sličnog mentaliteta, svakodnevno dobre namere prljaju svojim sumnjama, bibere bezobzirnostima, rastaču netaktičnošću, zapliću poduhvate brzopletošću ili trpaju sve u isti koš nestrpljenjem da brzo ostvare neki cilj kao da je reč o nečem dnevnom, a ne o nečem dalokosežnom. Srećom i među njima ima izuzetaka.

Ovih dana mi je muka od rasprave oko preliminarne liste naših znamenitosti. Kao da nije svejedno kojim će redom one bivati kandidovani naredne decenije. Sve što je vredno doći će na red. A ako uža sredina nije u stanju da održava te spomenike prema svetskim standardima, neka se i ne trude da im se spomenik nađe na toj listi ozbiljnih obaveza u svetskim razmerama. Nervira me do srži što se članovima Komisije prebacuje da za taj časni posao imaju honorare, a i pored honorara neće da se pozabave taj spomenik stavi na listu prioriteta, a oni zaduženi iz sredine nisu se time svojevremeno pozabavili, a ne Komisija. Uzgred budi rečeno Komisija ne prima nikakve honorare. A što bi pojedini članovi Komisije bili diskvalifikovani za tu funkciju što ne vole „navodni fašistoidni turbofolk i primitivizam svake vrste“, kako smatra jedan kolumnist. Ne shvatam logiku. Ima i drugih muka, ali kad bih ih izneo samo bih imao veće muke. Tako je to kod nas.

Ali napor da se prevaziđu sve teškoće leta našeg nezadovoljstva, uveren sam da će mi doneti više zadovoljstava nego muka.