Golijati i vodonoše

Ko s đavolom tikve sadi, tako mu i treba. Kad bi se znalo ko je đavo a ko njegov šegrt, bilo bi lakše zaštititi se od tikava koje se o glavu obijaju. A još kad bi se znalo koliko kukavičjih jaja beše unutar DOS-a... Neki su već objavili sećanja, drugi svoja žurno dopisuju, treći bi najradije da se sve zaboravi. Skakavci su pojeli sjajan svenarodni pokret koji je - kao i svi široki savezi za jednokratnu upotrebu - izgoreo u slavlju u noći pobede.

Krajnji cilj bio je Peti oktobar. Niko nije znao šta će doneti sledeće jutro. Zato je protraćen i dan posle i premnogi posle njega. Jedan pakosnik one davne noći reče da je Srbija dobila ono što nije zaslužila. Gledano unazad, pre će biti da je zaslužila ono što je dobila. Pa i to što danas ima. Bljutava otimačina oko pokojnog Đinđića dokazuje samo to da mu niko od svih što ga svojataju nije ni do kolena. Ljudi Đinđićevog kova ne skrivaju se iza tuđeg groba. Pošto nije završio svoje delo, niti je bio od onih koji ustoličuju političke naslednike, zloupotrebljavaju ga i oni koji su s njim makar jednom popili kafu i oni koji bi mu u tu kafu najradije sipali mišomor.

Legija, Cane i mnogi drugi bili su veliki igrači pre nego što su se sreli sa Đinđićem. Po prirodi posla, on se sretao i sa nekima s kojima radije ne bi i sa brojnima koje nije poznavao. Umesto da ga štiti od zlonamernika, dvolično okruženje mu ih je nametalo. Na šta je pristajao, da li je morao, da li je znao ko mu šta radi iza leđa? Znao je da ima moćne neprijatelje među političarima, među policajcima, među sudijama i tužiocima, među duhovnicima i novinarima. Pokušavao je da što više učini s onima na koje se morao oslanjati... Pošto on ne može ni da se pravda ni da okrivljuje, pristojnost nalaže da se konačni sud o njemu ostavi istoriji. Pristojnost, još više, nalaže da se ni Đinđić ni bilo koji pokojnik ne upotrebljava radi prikrivanja sopstvenih grehova.

Da li je Đinđića izdao ministar policije, neki drugi ministar, neko ko mu je sedeo uz koleno? Ili je svima vlastita koža bila draža od njegove, pa su pustili da bude smaknut? Kako god bilo - a vremenom će se saznavati sve više - nikom iz njegovog okruženja ne fali dlaka s glave. Lepo žive što od politike, što od raznih poslova. Svakom dobro dođe zaklinjanje da baš on zna nešto više i da baš njemu pripada istorijska uloga da razobliči izdajnike i neprijatelje.

DOS je morao propasti. Tako je bilo u svim zemljama gde su narodne mase rušile komunizam, očekujući nakon njega blagodeti demokratije i slobodnog tržišta. Grehota je što dosovci padaju tako nisko. Ali, Srbija ima što je zaslužila. Uz nesebičnu pomoć stranih prijatelja, koji su rado primali oprane pare, davali pasoše, vize i utočišta njihovim vlasnicima. Da bi makar na dan otišao iz svoje zemlje, običan građanin Srbije mora prikupiti brdo papira koji jamče za njega, njegove pretke i potomke i koji u dlaku opisuju njegov život, kretanje, zaradu, navike. Svakojaki proneveritelji, pljačkaši, šverceri, ali i višestruke ubice, na volšebne načine dobijaju sve papire i legalizuju bogatstva u državama koje Srbiji zameraju što nedovoljno energično goni prekršioce zakona, što su joj zakoni puni rupa, što ima podmitljive činovnike...

Javnost preplavljuje mutljag priznanja i optužbi: ko se sve sretao s licima sa poternica, ko je posredovao pri upoznavanju, ko je od koga saznavao gde su čista a gde nečista posla. Neko od onih koji se nadmeću u sopstvenoj neporočnosti i blaćenju drugih možda zaista govori istinu. Svakako da u svemu ima i ličnih i partijskih netrpeljivosti i klasičnih nameštaljki kakvima sve vlasti sveta čašćavaju svoje opozicije, i obrnuto. Nevolja je u tome što ni prosečni potrošač informacija ni oni koji mu te informacije pakuju ne mogu da u toj smeši razaberu kome bi se moglo makar malo verovati na reč.

A Kosovo? U hladnom ratu sredinom prošlog veka bivša Jugoslavija vešto se snalazila između dvojice Golijata. Srcem vezana za jednog i razumom za drugog, neokrnjena se provukla kroz sve njihove megdane. Tekući hladni rat možda nije toliko vruć kao ondašnji. Srbija je u njemu isturenija, naleće na veća iskušenja i mnogo nespretnije savladava prepreke. Golijati se svađaju, nagađaju i mire zarad svojih ciljeva. U nadmetanju im dobro dođe svaki vodonoša, svako ko će se diviti njihovoj veličini i tražiti sigurnost u njihovom okrilju. A kada raščiste šta je čije, bez griže savesti okrenu novu stranicu ne mareći za ono što je pisalo na prethodnoj.

Beograd je uputio Moskvi svoje stavove i predloge. Vašingtonu nije. Nije ni Ujedinjenim nacijama ni Evropskoj uniji. Prenebregnuto je staro pravilo da je bolje imati dvojicu prijatelja nego jednog, a još bolje imati mnogo prijatelja i nemati neprijatelja. Pošto Beograd i Priština dosad nijednom nisu ni pokušali da sednu i razgovaraju bez posrednika, izvesno je da neće ni nakon uručivanja ruskoj strani najnovijeg dokumenta. Šta god u njemu pisalo. Ako je vlast uverena da ima dobitnu kombinaciju, morala bi sa njom što pre upoznati sve koji se pitaju. Jer, rešenje nije u tome da Moskva jednom, dvaput ili triput stavi veto. I nakon svakog veta, ako ga bude, veliki će nastaviti da se cenjkaju. Loše je biti sitniš u njihovoj trgovini.