SAD su izgubile mnogo od svoje međunarodne ozbiljnosti

Jedan od najvažnijh kvaliteta neophodan da se bude uspešan političar, diplomata ili lider svake vrste jeste - ozbiljnost. U starom Rimu, to je značilo osećanje dostojanstva, serioznosti i dužnosti. Danas taj pojam podrazumeva nameru pojedinca da ostavi utisak na druge, da im saopšti svoju kompetenciju, sposobnost da rešava probleme, iskustvo, moć, snagu i pouzdanost. Pre jedne decenije kad sam bio član komiteta za izbor novih američkih ambasadora od karijere, cenili smo više od svega to osećanje lične "ozbiljnosti". Američke političke kampanje vrve od procena da li ga kandidat ima ili ne.

Taj teško merljiv nefizički kvalitet ocenjivan je tako visoko jer su nečija efikasnost i sposobnost da ostvari svoje ciljeve direktno povezane sa prisustvom ili odsustvom ozbiljnosti. Mnogo je verovatnije da će jedan ambasador koji poseduje taj kvalitet, na primer, uspeti da nagovori stranu vladu da preuzme teške mere nego ambasador koji ga nema. Klasičan primer toga (što možda nije fer) jeste optužba da je našeg ambasadora u Iraku u presudno vreme pred invaziju Sadama Huseina na Kuvajt 1990, Sadam ocenio kao osobu kojoj nedostaje ta ozbiljnost i njena upozorenja da se uzdrži od agresivnih vojnih koraka nije shvatio ozbiljno kao što je trebalo. Na drugom kraju spektra Ričard Holbruk prkosi tom pojmu. Iako samo pomoćnik državnog sekretara, svi oni sa kojima je bio u interakciji doživljavali su ga kao predsednika lično.

Zemlje se, takođe, posmatraju kroz tu prizmu. Realnost je takva, kolektivno gledano, da su Sjedinjene Države izgubile mnogo od svoje međunarodne ozbiljnosti proteklih sedam godina Bušove administracije. Ona je skliznula primarno u irački pesak. Naglasak na našu vojsku zaglibljenu u tamošnjoj močvari garantuje da nismo u stanju čak ni da razmišljamo o bilo kakvoj vrsti kopnenog rata negde drugde. Ali, što je možda još važnije, administracija nije bila sposobna da preduzme odlučne, suštinske političke inicijative u bilo kojoj drugoj oblasti. Jedini mogući zaključci jesu da ključni personal u administraciji jednostavno ne zna kako efikasno da upotrebi moć koju zaista ima, ili da je rukovodstvo toliko usredsređeno na Irak i srozavanje predsednikovog autoriteta i popularnosti da je u suštini "zamrznuto u mestu".

Nedavan primer takve slabosti jeste put državnog sekretara na Bliski istok. Nije bio ozbiljan. Bio je više nalik diplomatskom turizmu. Decenijama je jedan od potpisa američke spoljne politike bila jaka, dominantna uloga koju smo imali u pokušajima da se uspostavi mir između Izraela i njegovih suseda. Šatl dipolomatija Henrija Kisindžera i Sporazum iz Kemp Dejvida predsednika Kartera dva su primera toga. Sve dosad, svaka američka administracija tokom decenija imala je održivu, glavnu inicijativu da pokrene takav proces. Sada su državnog sekretara ljubazno slušali i ignorisali. Svaki put kad se tako nešto dogodi, ojača i utisak da Sjedinjene Države nisu više ozbiljan igrač u svetskoj politici, kao što su nekad bile.

Nedavni fijasko u Vašingtonu tokom istovremenih poseta premijera Republike Milorada Dodika i bošnjačkog predstavnika u kolektivnom predsedništvu Bosne Harisa Silajdžića, ilustruje i nedostatak američke ozbiljnosti. Pokazalo se kako nesmotrene akcije naših zvaničnika mogu čak i da pogoršaju problem.

Imali smo dobre namere. Dodik i Silajdžić upustili su se u verbalni rat koji je eskalirao, što je pomoglo da se istaknu jake razlike koje i dalje postoje u Bosni između tri etničke grupe. Nezarasle ratne rane ponovo su otvorene kasnije saopštenjem odluke Međunarodnog suda pravde u tužbi za genocid koji je Bosna pokrenula protiv Srbije, a takođe događajima na Kosovu. Bilo je, stoga, važno da obojica snize ton svoje retorike. Podjednako je bilo važno i da im se pomogne da postignu kompromis povodom ključnih pitanja revizije Ustava i reformi policije, tako da Bosna kao celina može da krene napred, ekonomski i politički.

Kao specijalni pomoćnik predsednika i državnog sekretara za sprovođenje mira u Bosni 1996. i 1997. sećam se vrlo dobro snage koju su imale Sjedinjene Države u to vreme i naše sposobnosti da privolimo, ubedimo i, na kraju krajeva, primoramo pojedinačno etničke grupe da se dogovore nakon sporazuma za sprovođenje Dejtonskog ugovora. Respekt prema našoj vladi učvršćen kroz akcije Ričarda Holbruka i drugih bio je tako jak da se preneo na njene emisare kao što sam ja. Imali smo potpunu podršku, kad je bilo potrebno viših ešalona američke administracije sve do samog predsednika. Šta god da sam rekao, prihvatano je daleko ozbiljnije zbog takve percepcije američke moći i našeg aktivnog prisustva i interesa u regionu. Bez takvog stepena podrške moja misija bila bi neostvarljiva.

To je bilo onda, a evo šta je sada. Moje nekadašnje kolege u Vašingtonu pokušale su da sa Dodikom i Silajdžićem imitiraju praksu koja je rutinski korišćena pre deset godina. Ovaj put, međutim, načinjene su dve fatalne greške. Pre svega, nisu uzeli u obzir pad američkog prestiža u svetu i kolektivnu percepciju da više nismo moćni kao pre. Ni Dodik ni Silajdžić nisu osećali potrebu da se povinuju našim zahtevima.
Drugo, američki zvaničnici ispoljili su alarmantan nedostatak razumevanja bosanske politike. Time što nisu uključili Hrvate u rasprave prekršili su jedno do kardinalnih pravila koja su važila u Bosni proteklih 15 godina. Sve tri etničke grupe prate vrlo pažljivo odnose svake od njih sa spoljnim svetom i sumnjičave su i zavidne zbog svake aktivnosti koja ne uključuje i njih. Američka administracija, što je veoma važno, ušla je u pregovore o pitanjima koja su od najveće političke i ideološke važnosti za lidere bosanskih Srba i Muslimana, i to apsolutno bez ikakvih efikasnih ili važnih šargarepa i batina kojim bi ih ubedili da prihvate neku vrstu kompromisa. Štaviše, učinili su to bez stvarne koordinacije sa Evropskom unijom koja sada upravlja bosanskim poslovima.

Službeno saopštenje Stejt dipartmenta o razgovorima glasilo je da su "Sjedinjene Države razočarane što predsednik Silajdžić i premijer Dodik nisu bili u stanju da postignu dogovor o tim pritanjima. Neuspeh da prevaziđu svoje razlike onemogućava Bosnu i Hercegovinu da nastavi putem pune integracije u evroatlantske strukture..." Drukčije rečeno, razgovori su bili neuspešni, ili kao što se kaže u naslovu Fajnenšel tajmsa "Bosanski razgovori okončani zbrkom".

Rezultat je bio predvidljiv. U stvari predviđali su ga takoreći svi eksperti kako je to pokazala anketa jednog bosanskog lista. Da bi pregovori uspeli, u tom trenutku bilo je neophodno uraditi sledeće: a) Uključiti više nivoe administracije u ključnim trenucima razgovora b) Imati jasan krajnji cilj o tome šta želimo da postignemo, uzimajući u obzir stavove bosanskih učesnika c) Imati unapred razrađen, zajedno s Evropskom unijom, jasan, konkretan i značajan set šargarepa i batina d) Imajući u vidu trenutnu ulogu EU u Bosni, trebalo je uključiti njenog predstavnika u razgovore
Dodik je planirao obimnu seriju sastanaka sa biznismenima, kongresmenima i specijalistima za inostrane poslove, a dobio je potpuno izmenjen raspored. On je čak otkazao govor u Savetu za spoljne odnose, jer je bio izložen pritiscima na sastancima u Stejt dipartmentu. To je obuhvatalo i pretnju američkog ambasadora u Bosni da će ga odstraniti iz kabineta koristeći "bonska ovlašćenja". Silajdžić koji je imao daleko duže iskustvo u kontaktima sa ćudljivom političkom scenom u Vašingtonu bio je verovatno manje zbunjen. Ipak, on je iskoristio priliku, kad niko nije mogao da mu odgovori, u govoru u CSIS da ukaže na rast aveti muslimanskog ekstremizma u Bosnu, ako stvari ne budu promenjene onako kako on želi. Obojica su se vratili kući sa očuvanim, ako ne i ojačanim, radikalno različitim političkim pogledima koji ih su doveli na vlast u njihovim zajednicama. Bio je to još jedan udarac šansi za saradnju u Bosni. Ali, najteži udarac preživela je... američka ozbiljnost