Razno
Na današnji dan, 7. jul
Danas je ponedeljak, 7. jul. Ovo su istorijski događaji koji su obeležili današnji datum.
0:00
7.7.2026.
1 h
Četvrtak, 24.05.2007.
09:10
Pravda
Možda grešim, ali mislim da nije „pravda” ono što traže oni koji bi, umesto na 40 godina robije, koliko im je Specijalni sud juče dosudio, Legiju i Zvezdana Jovanovića osudili na smrtnu kaznu. Nije to ni želja da se „uzme pravda u ruke”, ni da se „namire računi”. Nije to ništa što bi sve koji smatraju da je 378 godina robije za dvanaestoricu osuđenih za učešće u ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića malo svelo na puke osvetnike. Ono zbog čega je juče jedan deo Srbije, makar na trenutak, poželeo da Đinđićevih ubica više nema jeste – strah.
Možda grešim, ali mislim da nije „pravda” ono što traže oni koji bi, umesto na 40 godina robije, koliko im je Specijalni sud juče dosudio, Legiju i Zvezdana Jovanovića osudili na smrtnu kaznu. Nije to ni želja da se „uzme pravda u ruke”, ni da se „namire računi”. Nije to ništa što bi sve koji smatraju da je 378 godina robije za dvanaestoricu osuđenih za učešće u ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića malo svelo na puke osvetnike. Ono zbog čega je juče jedan deo Srbije, makar na trenutak, poželeo da Đinđićevih ubica više nema jeste – strah.
Strah da Srbija, možda, nije daleko odmakla od one u kojoj je bilo moguće da mafija smakne premijera usred bela dana ispred zgrade vlade. Strah da Legija i Zvezdan, koji su jučerašnju presudu dočekali sa osmehom, ne dokažu, kao što su govorili, da se iz svakog zatvora može pobeći. I na kraju, ili možda baš na početku, strah da Legija i Zvezdan nisu mogli sve to da smisle sami.
Tako, ni čitave četiri godine od ubistva Đinđića i tri i po od početka suđenja njegovim ubicama, Srbija ovu presudu nije dočekala s preteranim olakšanjem. Između ostalog, i zbog toga što je tokom suđenja na površinu izašlo mnogo toga što je samo dokazivalo da je strah u Srbiji malo kad bezrazložan.
Nedostajao je Đinđić, od kada ga nema, mnogo puta i onima koji ga nikada nisu voleli. A mnogo puta i baš zbog onih koji su se hvalili da su ga voleli. Ili da je on voleo baš njih.
Nije zbog Đinđića koji je „hodao po vodi” za njegovim sandukom išlo stotine hiljada ljudi. Nije se plakalo za onim Đinđićem koga mnogi i danas tumače i prepričavaju.
Te suze Đinđić je „zaradio” onda kada je, zbog Srbije, na izborima u septembru 2000. godine stao korak iza Koštunice, jer je shvatao da se ne „tuče” sa Koštunicom nego sa Miloševićem. To je Đinđić za kojim Srbija žali. Zato što je on tada video razliku koju neki ni danas ne vide.
Nije Đinđić ni za života morao da bude savršen da bi za Srbiju bio dobar. Ne mora to ni posle smrti. Toliko o Srbiji.
Zato ne mislim da je pravda ono što Srbija čeka već četiri godine. Ona je okasnila onog dana ispred zgrade vlade. Srbija čeka znak koji bi je uverio da nema bojazni da će se vratiti deceniju unazad. To je trebalo da bude presuda Đinđićevim ubicama. Druge pravde nema. Pravda bi bila Srbija koja bi Legiji i Zvezdanu skinula onaj osmeh s lica. Srbija u kojoj ne bi mogli da se sakriju čak i da pobegnu iz zatvora. A nju ćemo prepoznati onog dana kada se niko od nas ne bude plašio mafije i kada sedi iza rešetaka. Prepoznaćemo je kad mafija bude iza rešetaka.
Strah da Srbija, možda, nije daleko odmakla od one u kojoj je bilo moguće da mafija smakne premijera usred bela dana ispred zgrade vlade. Strah da Legija i Zvezdan, koji su jučerašnju presudu dočekali sa osmehom, ne dokažu, kao što su govorili, da se iz svakog zatvora može pobeći. I na kraju, ili možda baš na početku, strah da Legija i Zvezdan nisu mogli sve to da smisle sami.
Tako, ni čitave četiri godine od ubistva Đinđića i tri i po od početka suđenja njegovim ubicama, Srbija ovu presudu nije dočekala s preteranim olakšanjem. Između ostalog, i zbog toga što je tokom suđenja na površinu izašlo mnogo toga što je samo dokazivalo da je strah u Srbiji malo kad bezrazložan.
Nedostajao je Đinđić, od kada ga nema, mnogo puta i onima koji ga nikada nisu voleli. A mnogo puta i baš zbog onih koji su se hvalili da su ga voleli. Ili da je on voleo baš njih.
Nije zbog Đinđića koji je „hodao po vodi” za njegovim sandukom išlo stotine hiljada ljudi. Nije se plakalo za onim Đinđićem koga mnogi i danas tumače i prepričavaju.
Te suze Đinđić je „zaradio” onda kada je, zbog Srbije, na izborima u septembru 2000. godine stao korak iza Koštunice, jer je shvatao da se ne „tuče” sa Koštunicom nego sa Miloševićem. To je Đinđić za kojim Srbija žali. Zato što je on tada video razliku koju neki ni danas ne vide.
Nije Đinđić ni za života morao da bude savršen da bi za Srbiju bio dobar. Ne mora to ni posle smrti. Toliko o Srbiji.
Zato ne mislim da je pravda ono što Srbija čeka već četiri godine. Ona je okasnila onog dana ispred zgrade vlade. Srbija čeka znak koji bi je uverio da nema bojazni da će se vratiti deceniju unazad. To je trebalo da bude presuda Đinđićevim ubicama. Druge pravde nema. Pravda bi bila Srbija koja bi Legiji i Zvezdanu skinula onaj osmeh s lica. Srbija u kojoj ne bi mogli da se sakriju čak i da pobegnu iz zatvora. A nju ćemo prepoznati onog dana kada se niko od nas ne bude plašio mafije i kada sedi iza rešetaka. Prepoznaćemo je kad mafija bude iza rešetaka.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 1
Pogledaj komentare