Duguju nam još jedan pokušaj

Jednog od posleratnih laburističkih premijera Velike Britanije, Harolda Vilsona, pamte i po sledećem odgovoru na novinarsko pitanje: „U politici je nedelju dana dugo vreme”. Političarima u Srbiji nije ostalo toliko vremena da sastave vladu demokratskog bloka, iako je još potkraj prošle sedmice izgledala gotovo izvesna. Nakon što su potrošili blizu tri meseca da sastave šest principa, Boris Tadić i Vojislav Koštunica sada imaju još samo pet dana da izbegnu raspisivanje novih parlamentarnih izbora. Principijelnost im je, moglo bi se reći, brojnija od preostalih dana.

Prema računici koju je juče na stranicama ovog lista izvela naša novinarka Mirjana Čekerevac, raspuštanje Skupštine koja je izabrana 21. januara Srbiju bi koštalo 1,79 milijardi dinara, odnosno 22 miliona i 220.000 evra. Ova uboga država će, dakle, izgubiti dvadeset i dva miliona evra, ukoliko do utorka, 15. maja, demokratski političari u Srbiji ne postignu dogovor o vladi.

A neke vlade će na kraju svakako morati da bude. To vam je kao sa vojskom: uvek u nekoj zemlji postoji armija, samo je pitanje je li to armija te zemlje ili neke tuđe države. Uvek u zemlji postoji vlada, samo to nekada biva vlada nacionalne katastrofe, kojoj je kumovala propast demokratskih načela. Ili ćemo vladu sastavljati mi ili će nam je sastavljati neko drugi. Nisu velike šanse da će isti lideri dobiti priliku da je, kroz nekoliko meseci, sastavljaju u iole povoljnijim okolnostima po Srbiju ili po njih same. Srbiji je potrebno da uplovi u nove, mirnije političke vode. Interes njenih građana jeste stabilnost. Stabilnost znači mogućnost da planirate. Mogućnost da planirate znači da nađete ili promenite posao, da sebi nešto kupite, da se oženite ili udate, da imate dete i porodicu i da odete u penziju kao čovek. A ne znači, i ne mora i ne sme da znači, da okrenete leđa sunarodnicima na Kosovu i Metohiji, da zaboravite poreklo, da izdate porodicu.

Interes Srbije je stabilna vlada, zasnovana na obostrano prihvatljivom kompromisu. Pregovori su se odvijali iza zatvorenih vrata i građani ne mogu da znaju koji od lidera snosi veću odgovornost za njihov neuspeh. Ali, svi smo videli da su maratonsku sednicu Skupštine Srbije, koja je počela posle propasti pregovora Vojislava Koštunice i Borisa Tadića o vladi, obeležili svađalačka retorika i ponašanje poslanika koje u očima javnosti kompromituje parlamentarizam. Ako u Srbiji ne bude stabilne demokratske vlade, već sada znamo čega će biti – slabljenja autoriteta ključnih državnih ustanova, gubitka novca i urušavanja međunarodnog položaja zemlje.

Celokupna politika Srbije bila je poslednjih godina usmerena na to da se pomirimo sa sobom, sa susedima, sa svetom. Naši demokratski političari su uspeli čak i da se pomire sa NATO-om, koji nas je bombardovao, pa valjda mogu i međusobno. Uspeli su da pobede Miloševićevu vlastoljubivost, pa će valjda moći i onu u sebi. Vlada demokratskog bloka u ovom času je u najdubljem nacionalnom interesu Srbije. Bog je, po biblijskom predanju, stvorio svet za sedam dana. Predsednik i premijer Srbije nisu bogovi i nemaju sedam dana: od jutros imaju samo 120 sati. Ali su pred građanima Srbije dužni da još jednom pokušaju.