Važan je marketing, ali i mecena

Kada je francuskom impresionisti Polu Sezanu otac, bankar, želeći da ga odgovori od te profesije, govorio da slikari ne zarađuju dovoljno i da je potrebno mnogo toga da bi se živelo dobro, Pol je odgovorio: "Ja ne želim da živim dobro, već želim da slikam".

Slični razgovori se neretko vode i u kućama budućih slikara danas u Srbiji jer, sudeći prema tvrdnjama galerista, slikara i likovnih kritičara, od ove profesije može da živi veoma uzak krug umetnika. Spisak slikara koji svoja dela uspevaju da dobro plasiraju na tržištu nije preveliki, a na njemu se, pored slikara, takozvanog Pariskog kruga, kome pripadaju između ostalih Vlada Veličković, Bata Mihailović, Petar Omčikus, Miloš Šobajić, Ljuba Popović, nalaze i Tucović, Dunjić, Tončić, Mrkalj, Tikalo, Martinović... Vlada Veličković, koji je postao i akademik Francuske akademije umetnosti, 2003. godine je kao prvi i jedini Srbin izlagao u prestižnoj Marlboro fajn art galeriji u Londonu, poznatoj po astronomskim cenama koje postiže za svoje umetnike i koja radi samo sa velikim imenima poput Bejkona, Huana Miroa, Karla Šmita-Rotlufa, Henri Mura, Oskara Kokoške...

Većina slikara koji žive i stvaraju u Srbiji ističu da su nezadovoljni svojim materijalnim položajem, nedostatkom radnog prostora i posebno, tretmanom države prema onima sa statusom slobodnog umetnika. Prema tumačenjima nekih od njih, svoja dela uspevaju da unovče jedino slikari skloniji samoreklamerstvu, odnosno oni koji se manje oslanjaju na svoj slikarski, a više na trgovački talenat.

"I u vreme Mikelanđela je bilo boljih slikara od njega, ali je samo njemu povereno da oslika svod Sikstinske kapele, jer je znao da se nametne. Tako je i danas", objašnjava Rambo Amadeus važnost marketinga u umetnosti.

- Nije ovde stvar u marketinškim stručnjacima, već u klanovima. Neki slikari se udružuju i preko određenih galerista plasiraju svoje radove. Pouzdano znam da najkvalitetniji ljudi u ovoj oblasti ne mogu da žive od svog rada. Oni su ili profesori, ili se bave nečim drugim pokušavajući da prežive. Imate i sumnjive galeriste, koji su pravili dilove sa prošlim režimom, dodeljivali nagrade ljudima koji to ne zaslužuju i na taj način im stvarali ime, što su oni kasnije uspeli da naplate. Činjenica da onaj ko vredi, ovde ne može da zaradi mnogo - kaže slikarka Biljana Vilimon.

Ona ističe da je imala priliku da se uveri da mnoge novopečene bogataše kada kupuju sliku ne zanima ime autora, već im je važno da "slika bude crvena ili žuta i da bude određenog formata". Prema njenim rečima, da bi autor danas u Srbiji prodao sliku, neophodno je da pravi kompromis, bilo profesionalni, pa slika naručene motive, ili politički, pa sarađuje sa režimom.

- Moćnici takvim slikarima otkupljuju radove ili nameštaju konkurse na kojima im dodeljuju nagrade. Onima na vlasti potrebna je podrška umetnika, koju obezbeđuju na taj način. Da se razumemo, tu ima i kvalitetnih slikara, ali ja nisam čovek kompromisa i takve varijante me ne zanimaju. Napredak u odnosu na Slobino vreme je u tome što neki od ovih koji su sada na vlasti poznaju umetnost koliko-toliko, za razliku od prethodnika. Jedna od onih koja zna šta vredi je Gorica Mojović, dok ministar kulture Dragan Kojadinović, prema mom mišljenju, nije kvalifikovan za umetnost - smatra Vilimon.

Ni slikar Uroš Đurić nije zadovoljan stanjem u srpskoj savremenoj umetnosti. Pogotovo je situacija loša, kako naglašava, u eksperimentalnoj umetnosti koja u našoj sredini nije tržišno zastupljena. Đurić podseća da je 50-ih ili 60-ih godina umetnička scena ovde bila uređenija i više nego danas deo savremenih društvenih kretanja.

- Ovde nije izgrađen ni galerijski sistem, ne postoje specijalizovani časopisi, a gotovo ni kolekcionari, jer je sve na nivou ekscesa. Kultura je u medijima prisutna na nivou informacije prilagođene pre onima koji su u nju upućeni, nego onima koji nemaju pojma o čemu se radi. U Austriji, koja ima približno isti broj stanovnika kao Srbija, uz pomoć dobre državne politike uspelo se da dođe do dobrog kulturnog sistema. Kada stupite na železničku stanicu u Beču, odmah ugledate bilbord na kome se predstavljaju nove izložbe. Od samog dolaska u austrijsku prestonicu bombardovani ste savremenom umetnošću, na isti način na koji se to činilo u bivšoj SFRJ, koja je pre 30 godina htela da se u svetu prikaže kao zemlja savremenog profila. Tadašnja oligarhija imala je svest da će podsticanje savremene umetnosti, što ne košta puno, doprineti stvaranju privlačnije i atraktivnije slike društva - ističe Đurić.

On ističe da je nemoguće porediti slikare koji žive i stvaraju u Srbiji sa našim slikarima u inostranstvu, naročito onima koji pripadaju pariskom krugu. Ti slikari su, objašnjava Đurić, samo usko povezani sa ovom sredinom, "isto kao što je i Tesla naš, ali on ništa nije proizveo u Srbiji".

- Oni pripadaju drugom tržištu, drugom sistemu mišljenja, deo su francuske kulturne politike, zapadnih standarda. Oni su u sistemu koji funkcioniše kao mašina i to se ne može porediti sa ovom sredinom. Kako njih uopšte, osim etničkom pripadnošću, možemo računati u naše slikare? Oni ovde povremeno prodaju nešto i to za neuporedivo manje novca nego tamo. Mi u kulturi nemamo zvezde, već one koji ugađaju najnižim zahtevima najšire publike. Problem je u našim retrogradnim elitama, bez stava, koje sve to podržavaju, dok za narod imam razumevanja. Ovde ima deset do dvadeset slikara, koji imaju dobar rejting i van naših granica, a koji, kada bi se okrenuli samo Srbiji, ne bi imali od čega da žive - govori Đurić.

Vlasnik beogradske galerije "Radionica duše" Momčilo Todorović koji se, kako kaže, već 20 godina bavi galerijskim poslom i ima sedam galerijskih prostora u Beogradu, ističe da danas malo slikara može da živi od svog rada. On podseća da nikada nije važilo pravilo da najbolji slikari i prodaju radove po najvišim cenama, ali slikar, naglašava Todorović, "mora da bude makar dobar da bi postigao neku cenu na tržištu".

- Poznajem slikare koji žive u malim mestima, sjajni su, ali skromni i ne znaju da prodaju svoje radove. Jedan od njih ode kod zubara i pokloni mu sliku jer nema čime da plati popravku. Tužno je kad profesor sa Likovne akademije dođe pred Novu godinu i nudi mi sliku za 100 ili 200 evra da može da ode na doček. Ranije je gotovo bilo pravilo da posle smrti umetniku poraste cena, ali danas to više nije slučaj. Cena koju slikar uspe da postigne za života, ostaje i kasnije. Recimo, Konjovićeve slike vrede isto i pre i posle njegove smrti. Vajari su u dosta teškoj poziciji, pa su se mnogi preorijentisali na slikarstvo da bi lakše prodali svoje radove. Na primer, Milan Tucović, koji od mlađih slikara možda i najbolje prolazi je vajar, Olja Ivanjicki takođe, Vojo Stanić... Bez dobrog mecene i veštog marketinga slikaru je teško da proda svoj rad. Da je marketing izuzetno važan, govori i primer Tucovića, za koga je akademik Mića Popović jednom prilikom rekao da je po njegovom mišljenju on najbolji mladi slikar. Takođe, Marina Abramović, čiji su rani radovi fenomenalni i podsećaju na Čelebonovića i Dobrovića, svetsku slavu nije stekla zahvaljujući tim radovima, već performansima koje je izvodila, govori Todorović.

On naglašava da plasman slika nikad nije bio lošiji nego poslednjih godina jer su ljudi bez novca, a ima vrlo malo biznismena "koji se razumeju u umetnost i kupuju slike, a umetnici uglavnom žive od njih". Todorović podseća da su krajem osamdesetih godina, u vreme kada su primanja bila oko 1.500 maraka, naši ljudi mogli za dve plate da kupe slike Konjovića ili Peđe Milosavljevića, a da se sada za dve prosečne plate ne može kupiti ni grafika.

- Van Beograda ima predivnih slikara, ali tek oni životare. Često pominjem Toškovića, koji je po mom mišljenju, jedan od naših najboljih slikara. Kad se pomene njegovo ime, svi slikari stanu mirno, ali on nema veliku cenu na tržištu - priča Todorović.

I Mladen Maraš, urednik galerije "Dar-mar" naglašava da je situacija sa prodajom slika u Srbiji veoma teška. "Prodati danas sliku, a da to nije kič i šund, gotovo je neizvodljivo", ističe Maraš, ali dodaje da je organizovao izložbe Alesandra Cvetkovića i Vladimira Dunjića i uspeo, kako kaže "da poprilično lako proda njihove slike".

Siniša Dedeić

Čekam pravu cenu ili poklanjam

Biljana Vilimon ističe da "po pravoj ceni" svoju sliku uspeva da proda jednom u pet-šest godina. Poslednji put je, priča, to bilo u vreme dok su još bile aktuelne nemačke marke i tada je za veći format, u sadašnjem novcu, uspela da dobije oko 20.000 evra.

- Kada sam 1993. godine, u vreme inflacije dok je plata bila 20 maraka prodala dve slike za 3.000 i 5.000 maraka, onda je to zaista bio veliki novac. Držala sam svoju cenu i dobila sam je. Zatim, uspela sam da dva platna prodam za 10.000 i 8.000 maraka i dve male za 6.000, tako se desilo, bila je slučajnost. To su bili kolekcionari, ljudi koji vole to što ja radim, neki su odavde, a neki iz inostranstva. Ali kada odlučim da sliku dam ispod cene, onda je poklonim. Dešavalo mi se da poklonim nekima koji to ne znaju da cene, pa im je posle skupo i da urame sliku. Dokle god umetnost izdržava samu sebe i dok god mogu od novca od prodate slike da nabavim materijal ili organizujem izložbu, onda je to dobro. Ne želim da pravim kompromise, jer bih u tom slučaju izneverila sebe, govori Biljana Vilimon.

Šumanović i za pola miliona evra

Vlasnik "Radionice duše" Momčilo Todorović kaže da naše tržište "nije Pariz" i da malo slikara uspeva da proda svoje slike.

- Po prodaji su se malo izdvojili Tucović, Dunjić, Đurić, Olja Ivanjicki, Tikalo... Cene se kreću od 1.000 do 40.000-50.000 evra, koliko svoje slike prodaje Dado Đurić. Lakše je prodati skuplju sliku, jer ljudi koji imaju novac uglavnom kupuju "imena". Najskuplji su pripadnici takozvanog Pariskog kruga. Recimo, otkada je postao akademik, Vladi Veličkoviću cena je višestruko skočila. Njegove slike se cene od 5.000 evra, koliko staju manji formati, do 30.000 - 40.000 evra. Neshvatljivo je da lobisti uspevaju da podignu cenu slika Save Šumanovića, od prošlogodišnjih 50.000 do 70.000 evra, do sadašnjih od 200.000 do 500.000 evra - kaže Todorović.