Ponovno otvoreno pitanje uticaja tajkuna u Srbiji

Nažalost, na sva ova pitanja, pa ni na LDP-ovo o tome koliko “Delta” Miroslava Miškovića utiče na medijsku sliku, verovatno nikada nećemo dobiti tačan i nedvosmislen odgovor. Jer, ako ga do sada, već godinama, nismo dobili od svih onih državnih institucija koje bi za to bile nadležne, onda bi zaista iluzorno bilo očekivati da to uradi jedan anketni odbor. Ali, i činjenica da državne institucije ne funkcionišu, a da građani iz usta samih ministara mogu da čuju priče o “neformalnim centrima moći koji vladaju Srbijom” jasno govori o tome da je, ipak, “nešto trulo” u ovoj državi, i to poprilično.

Da tajkunski uticaj postoji, tu dileme nema. Valja se samo setiti čuvenog sastanka vezanog za privatizaciju “Ce marketa”. O sudbini jedne od najveći trgovinskih kuća u zemlji odlučeno je na sastanku na kojem su – prema saznanjima medija koja, eto, već nekoliko godina nisu demantovana – učestvovali premijer Vojislav Koštunica i pomenuti najbogatiji Srbin Mišković, te njegov poslovni partner, Miloševićev ministar Milan Beko. Dalje, sam uvid u strukturu vlasništva brojnih srpskih kompanija pokazuje da mali broj ljudi pod kontrolom drži veliki deo privrede. Uticaj postoji i kada su mediji u pitanju: što kroz vlasništvo, što kroz činjenicu da su mahom siromašni mediji životno zavisni od velikih oglašivača. Takođe, to što je od javnosti konsenzusom političkih stranaka ostao skriven podatak o tome ko je finansirao njihove izborne kampanje moglo bi da ukaže na to da se na listi donatora nalaze poznata imena.

Ali, da li oni, kao što to tvrdi LDP-ov Zoran Ostojić, i “prave vladu”? Ili, kako se to ovih dana takođe moglo čuti, utiču čak i na budućnost zemlje, odnosno u kojem pravcu ćemo krenuti – ka Evropskoj uniji ili na drugu stranu, put Rusije, “spoljnjeg zida sankcija” i zatvorenog tržišta, što bi tajkunima, navodno, odgovaralo da bi sačuvali monopole.

Jednom tajkunu su, ipak, pokazani zubi, doduše tek kad je zapretio salatom, “lancima i katancima”. Tajkunska karijera Bogoljuba Karića u Srbiji završila se onog trenutka kada je započeo političku karijeru i zapretio da će političarima ugroziti zauzete pozicije na vlasti. Jedan drugi bogataš, Miodrag Kostić, takođe je bio najavio osnivanje političke stranke, no posle je od te ideje odustao, možda poučen baš Karićevim iskustvom.

Da li priča s Karićem znači da tajkuni ipak nisu toliko moćni i da ih političari samo iskorišćavaju? Da li bi osnivanje nove partije i objavljivanje, na primer, Miškovićeve kandidature za predsednika a Bekove za premijera Srbije, automatski značilo upotrebu aparata državne sile i prema njima? Sama činjenica da smo došli u situaciju da postavljamo ovakva pitanja pokazuje da živimo u potpuno suludoj državi.